У четвртак 18. августа навршило се десет година од када је у деведесет и трећој години живота преминуо немачки филозоф и историчар, професор емеритус др Ернст Нолте. Све до смрти, професор Нолте је био активано посвећен своме раду. Када сам га октобра месеца 2015. године посетио у његовом дому у Берлину, врата ми је отворио старији господин који се кретао помоћу штапа, али човек ведрог духа расположен за разговор.

Није пропустио да помене како је седемдесетих година аутомобилом путовао кроз Србију и како се сећа посете Косовској Митровици. Био је љубазан и пријатељски расположен иако формалан у опхођењу, пажљив у избору речи, обазрив и у извесном смислу суздржан. Није желео да напада своје познате непријатеље, нити да се спушта на ниво приземних оптужби и личних квалификација, него се џентлменски задржао на констатацији да се са њима не слаже.

Мало је научника који би после тешких напада и оптужби књиге својих непријатеља ипак оценили као значајне. Говорио је тихо, без горчине и жеље за надмудривањем, хвалисањем и оговарањем. Задовољавао се тиме да његови аргументи говоре сами за себе. Све је то указивало на једног самодисциплинованог и вредног човека, који се након нашег разговора повукао у своју радну собу како би наставио са послом.

Изолацију у којој се нашао подносио је достојанствено у тишини свог беспрекорно уређеног берлинског стана. Прећутан и скрајнут од главног тока немачке интелектуалне јавности, он је као мало ко имао жеље и воље да разговара са свима који су хтели да са њим уђу у дијалог. Тако не само да се од њега могло много тога чути, него је и он био заинтеросован да саслуша свог саговорника.

Његови непријатељи су сами одабрали да више не говоре са њим, него о њему. Са друге стране, професор Нолте је до краја био спреман да отворено прича о свему ономе о чему су други, зарад сопствене удобности, бирали да ћуте. Један његов поштовалац написао је да се само по себи разуме да се исплати разговарати са Нолтеом. Поједини идеолошки острашћени, али не и начитани новинари су га због тога прогласили „контроверзним“, мада би свакако било прикладније назвати га слободоумним.

Фашизам у својој епохи

Вођен снажим осећајем дужности, Нолте је и у деведесет и трећој години живота имао снаге да ради и пише. Као такав, до краја живота тражио је саговорнике, а не следбенике, као што није желео ни да се везује за неку групу или идеологију. Како је сам рекао, себе је видео као историчара, филозофа и истраживача идеологија, а да ли ће неко у његовим књигама препозанати и његове идеолошке ставове, то зависи од будућих истраживача. Левичари су га ипак означили као непријатеља.

Ернст Нолте је рођен 1923. године у Витену у Вестфалији у римокатоличкој породици. Иако су каснији критичари покушавали да га прогласе за немачког националисту, млади Ернст, по сопственом признању, није имао посебно изграђен осећај немачког поноса. У време Другог светског рата Нолте због деформитета шаке не одлази на фронт као његови вршњаци – међу којима и његов млађи брат који се са фронта није вратио – него студира језике и филозофију, а професори су му, између осталог, били Мартин Хајдегер, Николај Хартман и Еуген Финк.

Код Финка, 1952. године, Нолте докторира на тему Самоотуђење и дијалектика у немачком идеализму и код Маркса. Како је сам касније говорио, колеге су га у време студија сматрале за марксисту. Своју универзитетску каријеру започео је на универзитету у Марбургу, а 1973. године прелази на Слободни универзитет у Берлину где остаје до пензије 1991. године.

Велику популарност Нолте стиче књигом Фашизам у својој епохи (1963), која је и код нас преведена 1990. године. У овој књизи Нолте се користи генетичко-феноменолишким приступом у проучавању фашизма. Такође, он не ограничава фашизам само на Италију, односно Немачку, него корене фашистичке идеологије налази у оквиру Француске акције. С тим у вези, Нолте разликује........

© Нови Стандард