Док се глобални поредак убрзано мења, питања о односу између економског раста, неједнакости и политичке моћи добијају на важности. У новој књизи Велика глобална трансформација, српско-амерички економиста Бранко Милановић повезује процесе који се најчешће посматрају одвојено: успон Азије, кризу западних средњих класа и преобликовање савремених елита.

У разговору за портал ОКО, који је водио Милош Војиновић, Милановић говори о новој геометрији глобалне моћи, политичким последицама економских промена и свету који је изашао из епохе неолибералне глобализације.

У вашој књизи говорите о два феномена о којима се често расправља одвојено. Можете ли укратко да их сажмете: с једне стране раст Азије, а посебно Кине, а с друге нарастајући отпор према домаћим елитама које су, на овај или онај начин, профитирале од глобалног неолиберализма? – Потпуно сте у праву, и то је била једна од основних идеја књиге. С једне стране, дошло је до промене у економском положају и моћи, грубо речено, између Запада и Азије. Наравно, међу азијским земљама кључна је Кина, али не треба заборавити ни велики раст Индије, Индонезије, Вијетнама, Тајланда и других земаља. То су све велике земље. Не треба да заборавимо, Индонезија има 250 милиона становника.

Дошло је до померања онога што називамо центром светске економске активности. Он се све више креће ка Пацифику, између америчког и азијског Пацифика. То је довело до борбе за хегемонију, односно за превласт, између Америке, која је од 1945. године светски хегемон, и Кине, која се сада показује много значајнијом него што је некада била и која, барем у једном делу Азије, а можда све више и у свету, претендује на статус велике силе. Оно што је ту занимљиво јесте да је тај развој у принципу добар, јер је много људи постало богатије, али то има и негативну страну: борбу за превласт која, у крајњој линији, може да доведе и до рата.

Други ниво је следећи, и то је тема којом сам се бавио много година. Када имате пораст друштвеног производа Кине или Индије који је знатно већи од светског просека, онда и људи који живе у тим земљама, чак и ако су пре четрдесет година били веома сиромашни, постају богатији.

А када расту по стопи од осам или девет одсто годишње, као што је расла Кина, док Запад расте по стопи од један или два одсто, онда они почињу да престижу делове западних расподела дохотка, односно релативно сиромашније људе у земљама као што су Италија, САД или Немачка. Тако се први пут у последњих 200 година дешава да нижа средња класа и радничка класа на Западу више релативно нису на врху света, као што су некада биле, већ падају испод делова средње класе у Азији.

И то је кључно. С једне стране, имате релативни пад западне средње класе на светској лествици дохотка, а с друге чињеницу да је сам врх дистрибуције у западним земљама наставио да расте по значајним стопама. Ту се појављује јаз који, по мом мишљењу, објашњава политичке турбуленције на Западу. Средња класа губи и у односу на Кинезе, али и у односу на домаће елите. И то је, мислим, суштински проблем.

У књизи на више места показујете да аналитички вокабулар који смо користили за постхладноратовски свет више није увек довољан. Можете ли да објасните шта тачно мислите када говорите о релативном врхунцу дохотка („relative income peak“)? Какво је то искуство релативног опадања упркос расту, које данас постоји на „политичком Западу“? – То је релативна и веома занимљива ствар. Да пођемо од основног питања. Узмемо друштвени производ, односно доходак по становнику неке земље, и питамо се како се тај доходак односи према светском просеку. Онда ту цифру посматрамо у историјском времену, рецимо у последњих седамдесет година.

Да бих то пластично објаснио, често користим пример Италије. Италија је 1950. године, наравно, била развијенија од светског просека. Када погледате њен однос према светском просеку, он је био негде 2,1:1 или 2,2:1. Другим речима, просечни Италијан био је отприлике два пута богатији од просечног човека у свету, што укључује Кинезе, Индусе, Бразилце и друге. Италија је потом имала веома добар економски развој, то чувено италијанско економско чудо, и расла је брже него остатак света. Негде крајем деведесетих достигла је свој врхунац: просечни Италијани били су три и по пута богатији од просечног становника света.

Шта се онда догодило? Од 1999. године Италија практично више не расте. У исто време, велике земље као што су Индија и Кина расту по високим стопама. Тако италијански просек више није три и по пута већи од светског, него је сада отприлике два и по пута већи. То значи да се, мање-више, вратио на ниво који је Италија имала 1950. године. То је тај релативни однос. И он се не односи само на државе, већ и на појединце.

Можете, рецимо, да посматрате човека са медијалним, средњим дохотком у Италији и да видите где се он налази у светској дистрибуцији дохотка. Он може реално да постане богатији, да има већа примања него раније, али ако та примања расту спорије него у другим земљама, онда његова релативна позиција ипак постаје лошија.

У ком тренутку ваша теза престаје да буде економска и постаје политичка? Када прича о релативном економском опадању постаје политичко питање? Колико је незадовољство западних средњих класа повезано са успоном Кине и њиховим слабијим положајем у свету, а колико са односом према сопственим елитама? Критичар ваше тезе би могао да каже да су домаће политичке динамике пре свега последица локалних, а не глобалних фактора. – Сусретао сам се са тим питањем и покушаћу да га поделим на неколико делова. Када кажете да су западне средње класе пале у релативном светском положају, људи с правом питају: добро, неко живи у Италији, какве везе има с тим да ли је неки Кинез сада богатији од њега, ако с њим нема никакав непосредан контакт? То јесте тачно, али бих дао два контрааргумента.

Први је да ће неко ко живи у Италији, Француској или било где на Западу, чак и ако није у самом врху, него припада радничкој или средњој класи, ипак осетити да му светски положај слаби онда када неке робе или услуге више не може тако лако да приушти. Ја често наводим пример Тајланда. Немачки радник или немачки инжењер некада су могли да иду на Тајланд и тамо проведу месец дана. Данас то више није извесно. Тајланд је постао скупљи. За инжењера то можда није пресудан проблем, али за радника свакако јесте.

Други пример су добра као што су „ајфон“, путовања или одласци на велике догађаје, рецимо Светско првенство у фудбалу. Погледајте колико данас коштају карте. То више нису ствари које средња класа може лако да купи. Те промене постају видљиве у свакодневном животу. Штавише, у земљама као што су Италија, Шпанија или Грчка, где је туризам важан, долази све више странаца, не само из Европске уније већ и из других делова света. Ако неко има стан са најлепшим погледом........

© Нови Стандард