Ако је судити по интересовању медија, целокупне српске јавности и по простору који су добили у различитим рубрикама јутарњих програма, ТВ емисија и интернет портала, случај и суђење Линдзи Кленси наше друштво сматра готово у потпуности неважним. У први мах, то и делује разумљиво. Овдашња црна хроника, нажалост, увек је попуњена, па још један стравични злочин који се догодио пре три године, и то чак у Америци, изгледа као непотребна кап у препуној чаши (чемера – ако бисмо употребили синтагму из наслова забрањене књиге Станислава Кракова, то би било сасвим примерено).

Неупитна је чињеница да имамо много својих проблема, али нас они ипак не спречавају да будемо у току са дијетама и тоалетама холивудских „дива“, њиховим љубавним аферама, износима годишњих уговора кошаркаша и фудбалера, са ратовима и дипломатским препуцавањима великих светских играча, са природним катастрофама које се догађају широм планете, док истовремено у сопственој земљи присуствујемо једној.

Ми стратешки увозимо глобалистичку културу и њене елементе уграђујемо у сопствену, углавном некритички. Колико је само појава за које смо мислили да „никада неће стићи код нас“, а већ се увелико шире по нашим законским актима, вероватно и не знамо.

Зашто је, дакле, случај Линдзи Кленси толико неинтересантан овдашњим медијима и коментаторима? Иако је неуобичајено тежак, и у људском и у правном смислу, сумњам да га је то учинило невидљивим за нашу јавност јер стручњаци које имамо, речено са сарказмом или без њега, не либе се да говоре о актуелним темама колико год оне биле сложене, шкакљиве или удаљене од њихове експертизе.

Пре ће бити да једноставно, услед презасићености вестима, која нарочито током лета оптерећује, нисмо разумели у којој мери је ово суђење, али много више све оно што га прати, релевантно и револуционарно – рекла бих, у најгорем могућем смислу те речи, али ја и не признајем позитивно значење појма „револуција.“

Двадесет четвртог јануара 2023. године тридесетдвогодишња медицинска сестра Линдзи Кленси послала је свог мужа по лекове и храну, а онда је, у подруму породичне куће у Даксберију (Масачусетс) тракама за вежбање задавила њихово троје деце: Кору стару пет година, Досона од три године, и осмомесечну бебу Калана. Након тога, пресекла је себи вене и врат и скочила са прозора исте куће. Суђење прати из колица, будући да је од тада парализована. Кленси ни у једном тренутку није негирала да је починила овај злочин.

Случај комплексним чини постојање доказа о њеном тешком менталном стању и вероватно неадекватној терапији која је, по свему судећи, могла да погорша симптоме постпорођајне депресије и психозе. Између осталог, наводи се да јој је преписана комбинација чак тринаест лекова, да су они мењани, укидани, појачавани, те да њени вапаји за помоћ нису добили одговарајући одговор ни од система ни од најближег окружења.

О томе да се Линдзи жалила на присилне мисли, депресију и страх од суицидних помисли сведочили су њена бивша свекрва, њени лекари, мајка. Иако тужилаштво настоји све то да представи као део унапред смишљене одбране и манипулације, није лако поверовати у то да трезвена особа која хладнокрвно планира злочин препознаје свој интерес у томе да остатак живота проведе у инвалидским колицима на доживотном лечењу у установи затвореног типа.

Но, да ли је злочин икада........

© Нови Стандард