„Рекао сам себи да од суштинске важности није да описујем олупине тенкова, лешине коња, другим речима трагове битке, онако како се појављују пред очима, већ да покушам да ухватим дубље значење, скривени смисао овог јединственог рата, да осветлим његов посебан, специфичан карактер, да објективно забележим, без излишне и глупе пристрасности, све елементе својствене овом рату“, написао је Курцио Малапарте у својим ратним извештајима са тада тек отвореног источног фронта, а под насловом „Волга се рађа у Европи“ обједињеним 1943. године у Италији (на српском: Кључ, 2025, превод Софија Жмирић).

Још пре тога, јуна 1940. године, овај писац и дописник са многих фронтова, написао је како је „извесно да ће овај рат дубоко и неизлечиво променити свет“, тако да ће промена настала Првим светским ратом „изгледати као дечја игра у односу на ону која се спрема“, а „свет, нарочито Европа биће затрпани лешевима идеја, осећања, предрасуда, филозофија, моралних концепција, традиција“.

Управо брига о томе да се избегну предрасуде и пристрасности обележава и поменуту књигу, која у првом делу обухвата извештаје са украјинског, а у другом делу лењинградског фронта, на којима је велики писац пратио немачку, односно финску војску. Такво опредељење, супротно пропагандним императивима сила Осовине, изазваће доста нервозе у Италији и Немачкој, па чак и оптужбе о пристрасности према комунизму и Совјетском Савезу (који Малапарте углавном назива Совјетска Русија).

Наиме, немачка и италијанска пропаганда су инсистирале на извесности брзог слома Совјетског Савеза, услед неспособности и недовољних капацитета за одбрану, али и мањка легитимитета комунистичког режима, за који су сматрали да ће бити срушен после првих војних пораза. Ово је било мотивисано негативним ставом према совјетској идеологији, али пре и изван свега уверењем о цивилизацијској инфериорности противника, који се сматра азијатским, а борба против њега као одбрана Европе.

Малапарте, напротив, сведочи о озбиљним организационим и борбеним способностима совјетске војске, као и храбрости и пожртвованости њених припадника, па и оних који нису чланови Партије, због чега дубоко сумња у могућност рушења власти изнутра, побуном народа или дела руководства.

Када говори о војном принципу устројства Совјетске Русије, односно да је „истинска совјетска друштвена заједница у суштини војска“, он при томе нема у виду „застарели милитаристички концепт“, већ да се „у војсци може измерити степен индустријског прогреса и развоја достигнут у комунистичком друштву“. Исто тако, када говори о храбрости руских војника и „равнодушности“ са којом прихватају „муке и гладовање“, у којој види „нешто сасвим мистериозно“, он не наступа са супериорне цивилизацијске позиције, која на оне изван свог круга гледа у најбољем случају као на „добре дивљаке“, него са уважавањем и разумевањем, чак дивљењем, па и жаљењем за особинама које су његови сународници великим делом изгубили, ако су их икада и поседовали.

И најважније од свега, за њега Русија није Азија нити је „бољшевизам типичан азијски феномен“, што он назива „једном од најтврдокорнијих буржоаских предрасуда“. Он, напротив, сматра да је „бољшевизам типично европски феномен“, и да се „иза дорских стубова Петогодишњег плана, иза статистичких колонада Госплана, не простире Азија, већ једна друга Европа“, у смислу „као што је и Америка друга Европа“. „Челична купола састављена од марксизма лењинизма стаљинизма“, пише он, „није маузолеј Џингис Кана, већ – управо у смислу који се буржоазији не допада – други европски Партенон“.

За њега рат против СССР-а, стога, није „рат Европе против Азије, рат против азијских народа и идеологија“, већ се ту „Европа бори против европских народа, против европских идеологија, било да се бори против Енглеске и Америке или против Совјетске Русије“. Тај рат према њему треба схватити као „социјалну борбу“, која је увек „претходница и припрема за нови политички и друштвени поредак народа“.

У........

© Нови Стандард