Када је нас неколико пријатеља и истомишљеника саставило протестно писмо српским властима уочи посете украјинског председника Володомира Зеленског Београду, нисмо имали на уму да овај изнуђен потез може имати већег одјека. Срећом, преварили смо се.

Основна идеја овог писма била је да „спасимо душу“ и „сачувамо образ“ у страху да ће наша окупирана медијска сцена увелико прећутати или затамнити смисао и симболику ове посете. Све је урађено спонтано и са пуно импровизације – што се лако уочава – и са идејом да потписници писма не буду високи страначки функционери. Политичке партије треба да раде свој посао и да њихов отпор према овој посети буде знатно организованији и ватренији – уколико се такве активности уклапају у њихову политику. Наше реалне могућности су биле управо овакве – што свакако није довољно – али је опет више од пуког збира наших индивидуалних реакција и негодовања. Све је урађено у „задњи час“ и због тога са разумљивим грешкама – многи људи нису позвани због аљкавости или превида. Тек по накнадним позивима и реакцијама разумели смо колики се простор пружа у правцу ове тематике, као и колики је гнев јавног мњења.

Наравно, нисмо очекивали претерано „интересовање“ медија у Србији за наше јавно писмо због супротног наратива у његовом садржају у односу на званичну бриселску политику према украјинском рату. Међутим, посебно смо били изненађени позитивним одјеком у руској јавности, као и простором који је тамо додељен.

Реакција проевропске стране

Дакле, садржај протестног писма протеже се у два-три програмска правца: посета Зеленског је увреда за антинацистичку традицију српског народа (једини смо имали током рата два антинацистичка покрета!); председник Зеленски је као директни експонент НАТО и ЕУ главни кривац за трагични рат између Русије и Украјине; Русија је највећа баријера у покушају ширења духа Трећег рајха и ова посета чини немерљиву штету традиционалним српско-руским односима; Украјина се у епохи Зеленског окреће према нацистичкој политици, иконографији и симболици. Постоје и други пасажи у протестном писму, али мање-више ради се о овоме.

Пошто у Србији постоје само пронапредњачки и пробриселски медији (ако не рачунамо друштвене мреже, подкасте и портале), занимљива је њихова реакција на посету украјинског председника Володимира Зеленског, кога је уз највише државне почасти примио српски председник Александар Вучић. Напредњачки медији су се трудили да што мање извештавају о овом догађају, као и да га пренесу без претераних емоција или као неутралну вест. Очекивано, обзиром да су њихови гласачи махом проруски настројени и да су били потпуно дезоријентисани овом посетом. Бриселски медији су посету Зеленског еуфорично оценили као политичку добит за Србију: очекивано, обзиром да од почетка рата........

© Нови Стандард