Свако ко публикује своје есеје или новинске текстове на интернету, потписујући се именом и презименом, добро зна да се на тај начин излаже и суду јавности. Први степен тог суда јесу коментари читалаца. Аутори који тек почињу да објављују текстове, најпре разликују коментаре по томе да ли су „позитивни“ или „негативни”. Међутим, ускоро ће схватити да постоји још једна, важнија разлика, а то је да ли се у коментарима осећа поштовање према аутору текста или не.

Читаоца текста који у свом коментару показује поштовање према аутору, независно од тога да ли се са њим слаже или не, назваћу Саговорником. Јасно је и због чега. Аутора и саговорника интересује иста тема. Она их повезује, и у тој вези, ствара се и међусобни осећај поштовања.

И сам могу да потврдим да су неки коментари мојих текстова оставили траг у ономе што сам касније писао. Аргументе мојих саговорника, који ми нису ишли у прилилог, морао сам да узмем у разматрање. Неке саговорнике сам опет, и лично упознао, и сада смо добри пријатељи. То је и једна од најлепших ствари када пишете есеје које објављује на сајтовима. Упознајете људе, и стичете пажљиве читаоце, према којима осећате поштовање.

Постоји, међутим и други тип коментара у коме поштовање замењује нека врста дрскости. Овде не говорим о професионалним ботовима којима је посао да вас вређају или о људима који вас познају из неке друге сфере, а који желе да вам напакосте неким увредљивим коментаром, скривајући се иза псеудонима. Ти људи нису битни за ову причу. Битни су људи који пишу увредљиве и непријатне коментаре, иако за то нису плаћени, а и не познају вас, лично. Овај тип људи означићу појмом Коментатор.

Прво што примећујемо код Коментатора, јесте да се он врло ретко потписује пуним именом и презименом. Уместо тога, он оставља псеудоним. На први поглед, изгледа да он то ради зато што жели да прикрије свој идентитет, али у већини случајева то није тачно. Парадоксално, оно што Коментатор жели да прикрије није идентитет, већ сама анонимност. Наиме, када би се Коментатор потписао својим именом и презименом, он би и себи и другима показао да његов идентитет (име и презиме) у јавности не производе никакав утисак. Чак и када открије свој идентитет, он дакле, остаје анониман. Из тог разлога, Коментатор често бира псеудоним, стварајући тако утисак да је сам изабрао да буде анониман.

Друга ствар коју можемо да приметимо јесте да Коментатор врло слабо и непажљиво чита ваш оригинални текст: неки ваши аргументи су прескочени, нијансе су занемарене, а деси се да вам је приписано и нешто што нисте написали. Тада схватамо да Коментатор не полемише са текстом који сте написали, већ са сопственом анонимношћу, коју не може да издржи. Коментар је сада чин борбе Коментатора против аутора, односно против хијерархије у којој је аутор изнад Коментатора, просто зато што је преко свог текста присутан на сајту као једна аутономна, независна чињеница. Супротно томе, Коментатор је присутан само зато што се закачио на ваш текст – без текста аутора, не би дакле, било ни Коментатора.

Коментатор не полемише са текстом који сте написали, већ са сопственом анонимношћу, коју не може да издржи

Коментатор не полемише са текстом који сте написали, већ са сопственом анонимношћу, коју не може да издржи

На први поглед, изгледа као да је за тумачење фигуре Коментатора довољна само психологија. Међутим, и то мишљење........

© Нови Стандард