Зашто сматрам да је професор Ломпар у праву?

Политички живот савремене Србије већ деценијама, уз одређене временске одреднице, које представљају само изузетке који такво стање, заправо, потврђују, пати од дубоке, системске парализе, која се смишљено одржава из једног те истог центра моћи. Пажљив правно-политички поглед на природу актуелног режима јасно дефинише ову власт као специфичан спој унутрашње институционалне анархије и спољнополитичког вазалства. Реч је о режиму који је заправо отелотворење перманентне „обојене револуције одозго”, једног наопаког, антивредносног система који перфектно и перфидно испуњава све кључне геополитичке циљеве страног фактора (од предаје институција државе Србије на Косову и Метохији до пасивног саучесништва у слабљењу Републике Српске), док за домаћу употребу симулира патриотизам и национални набој.

У таквим условима, предлог професора Мила Ломпара о формирању паритетног националног-грађанског састава јединствене студентске изборне листе долази као истински искорак ка државотворном расуђивању правца и динамике борбе та промену ове власти и у том смислу представља дуго ишчекивано освежење

У таквим условима, предлог професора Мила Ломпара о формирању паритетног националног-грађанског састава јединствене студентске изборне листе долази као истински искорак ка државотворном расуђивању правца и динамике борбе та промену ове власти и у том смислу представља дуго ишчекивано освежење

Насупрот оваквом инжењерингу, грађанска опозиција, заробљена у сопственим догмама и често везана за неолиберални западни парадигматични оквир, годинама показује неспособност да разуме дубинску везу између социјалне неправде и сатирања правне државе и владавине права унутар земље и урушавања националног суверенитета. У том вакууму, појава студентског покрета као неукаљане, моралне силе која захтева суштинску одговорност система, пренела је тежиште борбе тамо где га режим најтеже контролише – међу младе и слободне људе.

У таквим условима, предлог професора Мила Ломпара о формирању паритетног националног-грађанског састава јединствене студентске изборне листе долази као истински искорак ка државотворном расуђивању правца и динамике борбе та промену ове власти и у том смислу представља дуго ишчекивано освежење. Овај предлог не доживљавам као пуки партијски компромис или компромис две идеолошко-интересне формације, већ га видим као дубоко промишљену, далекосежну и преко потребну националну синтезу. Када се сагледа кроз призму одбране уставног поретка и заштите српских државних и националних интереса, Ломпарова формула се показује као једини могући лек, који би у овој фази подмукле и поодмакле терминалне болести српског политичког организма могао да буде делотворно употребљен против колонијалне управе, која деценијама паразитски живи на вештачки продубљиваним поделама нашег народа, а своје главне циљеве остварује у пољу порицања и поништавања српских националних права и интереса.

Та два табора, оба по својој природи наследници бољшевизма и самим тим дубоко антисрпског и недемократског става, под пресудним утицајем и новчаним подстицајем споља, пре свега са запада, своје утицаје у пољу српских националних интереса и демократског уређења српског друштва укрштају на негативан начин, њиховим напуштањем, издајом и поништавањем, односно порицањем и потпуним потирањем

Та два табора, оба по својој природи наследници бољшевизма и самим тим дубоко антисрпског и недемократског става, под пресудним утицајем и новчаним подстицајем споља, пре свега са запада, своје утицаје у пољу српских националних интереса и демократског уређења српског друштва укрштају на негативан начин, њиховим напуштањем, издајом и поништавањем, односно порицањем и потпуним потирањем

Таквим се предлогом стварају идејни предуслови за превазилажење идеолошке, или боље речено квази-идеолошке кочнице која Србију држи у својеврсном заробљеништву више деценија уназад. Штавише, овде бих подвукао свој став да и данас, готово 40 година после њеног одржавања, у српској политици, јавној и тајној, заправо и даље ведре и облаче идеолошко-политички баштиници и наследници две супростављене бољшевичке струје са чувене Осме седнице ЦК СКС из 1987. године. Милошевићеве и Стамболићеве. Први и даље злоупотребљавају националне наративе да би се одржали на власти, без икакве свести о обавези да у складу са њима и поступају, с тим што се, за разлику од својих претходника, на томе нису задржали. Наиме, пошто су сада постали и свесни агенти западних интереса, они су у свом практичном политичком деловању отишли слоновским корацима даље, па сада нетремице остварују антинационалне циљеве, потпуно супростављене српским државним и националним интересима. Други отворено заступају антисрпску политику, базирану на културно етаблираној квази-идеји о српској кривици, до детаља развијеној у време титоизма и доследно примењиваној до данас. Та два табора, оба по својој природи наследници бољшевизма и самим тим дубоко антисрпског и недемократског става, под пресудним утицајем и новчаним подстицајем споља, пре свега са запада, своје утицаје у пољу српских националних интереса и демократског уређења српског друштва укрштају на негативан начин, њиховим напуштањем, издајом и поништавањем, односно порицањем и потпуним потирањем.

Свака аутентична побуна грађана у претходних четрнаест година завршавала се неуспехом управо зато што је режим користио опробану........

© НСПМ