Одлазак у завичај
Афирмација туристичког путовања као активности која привлачи радознале духове и младалачке, отворене умове модерних људи увек спремних за авантуру, ново искуство и адреналински ролеркостер, у контексту мондијалистичке идеје о човеку као грађанину света, номаду који се добровољно одрекао тачке повратка као сидра које га имобилише и детерминанте која га скучава, једна је од карактеристичних културних стратегија у периоду деконструкције колективних и личних идентитета и традиционалног односа према пореклу и заједници којом је дефинисано.
Данашњи туризам одговара на потребу да се индивидуа ослободи непотребног терета прошлости и посвети сакупљању успомена које ће конструисати њено ново сопство кроз припадност целом свету, уместо конкретном месту рођења и одрастања. Обилажење нових, узбудљивих дестинација је просторни искорак у потрази за другим и другачијим, за искуством које изграђује космополитску личност, према пожељном моделу савременог човека.
Путовање у завичај, са друге стране, у суштини представља технику временске регресије сентименталног појединца и због тога као инспирација жанровски не припада популарној путописној литератури данашњице. Лошем статусу завичајних репортажа увелико доприноси представа о досељеницима у велике градове, коју су у највећој мери креирале урбане псеудоелите, чији представници омаловажавањем придошлица потврђују сопствену замишљену културну супериорност.
Тако се носталгија оних који су добровољно напустили своје родне крајеве стицајем најразличитијих околности неретко сматра пуким лицемерјем. Јер, када би заиста искрено патили за местом свог рођења, они би се тамо вратили. Просто као пасуљ. У градовима би трајно били реконструисани изгубљени дух отменог живљења, тишина, ред, чистоћа, све оно што потомци некадашњих дошљака који се данас увелико представљају као староседеоци исхалуцинирају када један број суграђана, током летњих одмора или других празника, отпутује у завичај.
Урбанизација и прогрес
Са друге стране трендова, агенди и предрасуда, међутим, налази се трајна важност односа између човека и његовог детињства, без обзира на то да ли је оно на мапи унутрашњег простора обележено као срећно место или супротно од тога. Јер, завичај је на првом месту део духовног пејзажа у памћењу појединца, па тек затим материјални простор који се мења независно од начина на који време витопери личне успомене. Због тога, повратак у родни крај може бити емотивно и идентитетски изазовнији од било које узбудљиве експедиције у ново.
У нашим сећањима на детињство, људи и места често опстају као индивидуални симболи, које време уобличава сходно нашим емотивним и психолошким потребама. Људска меморија није робот. Осим тога........
