Невидљива Србија - лице и наличје председникове "бриге о сиромашнима и угроженима" (II)

Само карактером власти, суштинском неодговорношћу велике већине опозиционих актера и пропагандистичком уређивачком политиком ових и оних медија може да се објасни чињеница да се питање социјалне политике државе, која најдиректније утиче на квалитет живота велике већине грађана Србије, ни по истраживањима јавног мњења, а ни увидом у програме политичких странака, не налази чак ни у ширем списку унутрашње политичких приоритета.

После анализе питања новчане социјалне помоћи сагледајмо проблеме пружања две од више услуга социјалне заштите: смештаја у домове за старе и палијативног збрињавања.

Смештај у домове за старе – једна је од услуга социјалне заштите.

Према критеријумима УН Србија у целини спада у државе са „врло старим“ становништвом, а старосна структура се годинама погоршава.

У Србији је данас око 1,5 милиона грађана Србије, 22,6% становништва, старије од 65 година,.

Просечна старост становништва Србије износи око 44 година.

Око  350 хиљада особа старијих од 65 година живи само, а још око 420 хиљада живи у старачким двочланим домаћинствима. Изразито тешка је ситуација у сеоским срединама, у којима се поред тешкоћа самачког живота у позним годинама са  изузетно ниским приходима придодају и тешкоће које су последица тешке доступности здравственим и социјалним услугама.

Проблем смештаја старих лица у државне домове и геронтолошке центре не погађа само оне који живе сами, протоком година све мање способни за самостално функционисање, већ и њихове сроднике са којима из најразличитијих разлога не живе.

Данас је у функцији  57 државних установа за смештај старих лица, са капацитетом од око 13 хиљада кревета, од чега је око 3 хиљаде кревета за особе са тешким инвалидитетом. На листи чекања у већим градовима перманентно се налази преко 2000, па до око 2200 људи, док у унутрашњости постоји мањи број слободних места, неколико стотина. Највише се чека на стационарни смештај особа које су потпуно зависне од туђе неге и помоћи.

У приватном сектору у Србији ради око 270 лиценцираних приватних домова са укупним капацитетом од преко 10.000 места, који у просеку пружају квалитетнији  комфор, али мање поуздану здравствену заштиту од државних домова.

Наоко, проблем није велики и лако је решив: изградњом нових домова, високог средњег стандарда, потпуно опремљених, уз услов да се држава одрекне свих дажбина које оптерећују комерцијалну градњу. За израдњу 25 домова за смештај укупно 2500 особа ( од тога нпр. 500 у гарсоњерама, 1000 у једнокреветним, са купатилом, остало у вишекреветним собама) потребно је  око 200-220 милиона евра.

И ето, нема више листи чекања, све потребе би биле задовољене,проблем би био решен...

Тако јесте, ако се задовољимо формалистичим приступом проблему.  ( Па се онда не осврнемо ни на питање дефицита кадрова неопходних за функционисање нових домова )

Међутим, проблем је много сложенији.

Реалне потребе смештаја старих особа су неупоредиво веће од оних које се добијају збрајањем броја постојећих корисника и оних који су на листи чекања.

На цене смештаја у државним домовима ( да о квалитету смештаја у овом тренутку не говоримо)  утичу степен зависности корисника од туђе неге и број кревета у соби и крећу се од 45 до 70 хиљада динара, а смештај у једнокреветном апартману око 120 хиљада динара.

Цене у приватним лиценцираним........

© НСПМ