Распад страначког система у Србији

Политичке странке и страначки систем нису потребни тоталитарној држави. Тај тип владавине подразумева присуство вође који спроводи непосредан однос са „народом“. Пошто је такав наум практично немогућ ни у најмањој држави, реални поредак нужно поседује посредничке механизме који учествују у преношењу садржаја једносмерне комуникације од вође ка народу. Реч је о масовним организацијама, корпоративним удружењима, средствима пропаганде, квази-институцијама – парламенту, влади и правосуђу, мрежи локалних управа и слично. Све оне у животној свакодневици омогућују да реч, мисао и одлука вође допре до сваког поједница.

Политички контекст – диктатура са елементима тоталитаризма

Без обзира што се вођа свакодневно обраћа „народу“ преко бројних информационих сервиса, редовна политика не би функционисала по његовој вољи да не постоје многе транзиционе службе. Ти посредници нису политичке странке и интересна удружења, нису ни законодавне, извршене и правосудне институције, нити локалне самоуправе и информативне куће, чије би делатности текле по правилима уставног и законског поретка. Ма како се формално звале, то су увек службе директно подређене вођи, спремне да спроведу сваку његову намеру и жељу.

Србија се у последњој деценији и по креће у том правцу; штавише, њен владалачки режим већ садржи многе карактеристичне елементе тоталитарног поретка. Ако се нешто од тога  могло назирати следом бројних година Вучићеве владавине, од настанка и почетка деловања студентског покрета и шире друштвене побуне, дакле већ годину и по дана, на делу је отворена употреба силе и насиља као редовног средства гушења општег бунта. У поступцима сузбијања отпора, поред редовне полиције рапидно се користе фаланге у црно маскираних батинаша и све више разне режимске присталице. Овим последњим, намењена је улога симулирања квазидруштвене спонтаности у одбрани режима, чиме се подстиче општи друштвени сукоб. То је јасан сигнал режима да није неспреман да изазове грађански рат, чиме додатно потврђује своју склоност тоталитарној владавини.

Србија се у последњој деценији и по креће у том правцу; штавише, њен владалачки режим већ садржи многе карактеристичне елементе тоталитарног поретка. Ако се нешто од тога  могло назирати следом бројних година Вучићеве владавине, од настанка и почетка деловања студентског покрета и шире друштвене побуне, дакле већ годину и по дана, на делу је отворена употреба силе и насиља као редовног средства гушења општег бунта

Србија се у последњој деценији и по креће у том правцу; штавише, њен владалачки режим већ садржи многе карактеристичне елементе тоталитарног поретка. Ако се нешто од тога  могло назирати следом бројних година Вучићеве владавине, од настанка и почетка деловања студентског покрета и шире друштвене побуне, дакле већ годину и по дана, на делу је отворена употреба силе и насиља као редовног средства гушења општег бунта

Улога политичких странака у модерним и савременим системима јесте, укратко, сажимање, политичко осмишљавање и представљање великих друштвених интереса у политичком процесу. У тзв. масовним друштвима странке су и данас главни медијатори размене између друштва и државе. Њихово функционално деловање немогуће је без три предуслова: постојање политичког плурализма, слободних избора и правне државе (владавине права). Мерило којим се оцењује релација између демократске и аутократске државе, јесте практично испуњавање ова три предуслова за слободно деловање политичких странака. За оцену свакога од предуслова на располагању су бројни показатељи. Њихова егзактност није арбитрарна, већ је високо објективна. Крајњи реалан случај био би: неко може да брани конкретан аутократски поредак, али се не може поводити показатељима који важе за демократски поредак. И обрнуто, немогуће је бранити демократски поредак, а негирати његове показатеље.

Време и процес стабилизације страначког система

Од увођења комунистичког режима до данас, Србија је кубурила са демократијом. Десет годинас после пада тог режима, постојао је политички плурализам, али не и слободни избори и правна држава. Страначки систем Србије карактерисало је деловање једне хегемоне и монополистичке странке са вођом на челу, која је широко и дубоко прожимала читав политички систем, а посебно његов државни апарат. После још једног у низу случајева кривотворења избора, хегемона странка је пала, а с њом њен вођа и бројни малостраначки сателити. Опозиционим странкама, које су целу деценију биле ускраћене учешћа у политичком одлучивању, указала се прилика да квалитативно унапреде политички живот земље, њен поредак и државну управу. У то име, од мноштва странака и странчица које су учествовале у обарању режима, почео се стварати страначки систем упоредо са настајањем предуслова – политичког плурализма, слободних избора и правне државе - за његово нормално функционисање у кључу модерне демократије.

Време: „Томислав Николић и Александар Вучић су пред новинарима истресли изборне листиће из џака 10. маја 2012.  Најава Томислава Николића у среду, 9. маја, да ће доказати изборну крађу на свим нивоима у Србији мутирала је после четири дана у класичну предизборну уцену да ако он не победи 20. маја, никада сазнати нећемо како је ДС покрао изборе (недеља, 13. мај)“

Ако је политички плурализам формално наставио живот из претходног режима, нови поредак настојао је да уведе и преостала два предуслова страначког система у име градње  демократске државе. Између истраживача и аналитичара тог периода постоји бар елементарна сагласност да су парламентарни избори од 2000. до 2012. године (конкретно – 2000, 2003, 2007, 2008 и 2012) били регуларни. То да се страначки и политички систем нису до краја консолидовали говори чињеница да су од пет обављених избора само два били редовни. Али, регуларност свих тих избора била је видљиви знак стабилизовања политичког система

Ако је политички плурализам формално наставио живот из претходног режима, нови поредак настојао је да уведе и преостала два предуслова страначког система у име градње  демократске државе. Између истраживача и аналитичара тог периода постоји бар елементарна сагласност да су парламентарни избори од 2000. до 2012. године (конкретно – 2000, 2003, 2007, 2008 и 2012) били регуларни. То да се страначки и политички систем нису до краја консолидовали говори чињеница да су од пет обављених избора само два били редовни. Али, регуларност свих тих избора била је видљиви знак стабилизовања политичког система

Ако је политички плурализам формално наставио живот из претходног режима, нови поредак настојао је да уведе и преостала два предуслова страначког система у име градње  демократске државе. Између истраживача и аналитичара тог периода постоји бар елементарна сагласност да су парламентарни избори од 2000. до 2012. године (конкретно – 2000, 2003, 2007, 2008 и 2012) били регуларни. То да се страначки и политички систем нису до краја консолидовали говори чињеница да су од пет обављених избора само два били редовни. Али, регуларност свих тих избора била је видљиви знак стабилизовања политичког система. О томе говоре следећи показатељи: све владе произашле из тих избора биле су коалиционе, али је њихова коалициона формула из избора у изборе била све једноставнија; странке су, што на власти што у опозицији, све јасније формулисале и практично браниле своје програмско-идеолошке ставове; организационо јаче и структурно стабилније странке улазиле су европске страначке асоцијалције у сагласности са својим програмима; домаћи парламентаризам задобијао је изглед коректног заканодавца, са све већим поштовањем пословника у раду и видљиво опадајућим инцидентним случајевима; најзад, после избора из 2007. године настала је „велика коалиција“ две странке с леве и десне стране центра, које су више година уназад градиле политички консензус у вези доношења новог устава Србије (2006) и данас на снази.

Управо је распад ове коалиције раног пролећа 2008. године узроковао стагнацију и пад тренда стабилизације страначког система. Идеолошка подела на лево и десно најмање је била разлог овог распада, имајући у види........

© НСПМ