Како демократизовати хибридне политичке системе и зашто Вучић још опстаје

У политичкој теорији су режими, попут актуелног Вучићевог у Србији, дефинисани као хибридни, компетитивно ауторитарни или као изборне диктатуре. У таквим политичким системима, за разлику од чистих типова диктатуре, политичке слободе, људска права и демократске процедуре нису формално укинуте. Дозвољено је деловање политичких странака и других организација. Постојање демократских институција формално омогућава легално критиковање па и смену власти. Избори се редовно одржавају, али на њима готово увек побеђује владајућа странка. Она своје позиција одржава користећи се различитим предностима које има у односу на опозицију. Владајућа партија обично контролише све гране власти, има медијски  монопол и располаже неограниченим материјалним ресурсима. Нарочито ефикасни су индиректни облици репресије. Опозициони активисти и органиазције изложени су различитим начинима шиканирања. Приватне фирме чији власници финсирају опозиционе организације мете су различитих инспекција, не добијају послове од државе и слично. Овакви системи настајали су нарочито у периоду либералног тријумфализма после Хладног рата, када је концепт западне парламентарне демократије био хегемон и када је било крајње непопуларно одбацивати га. (1)

Организовањем периодичних избора, владајуће  партије и лидери покушавају да стекну барем привид демократског легитимитета надајући се да ће задовољити и спољне и унутрашње актере. Њихов циљ је да стекну изборни легитимитет уз избегавање ризика демократске неизвесности

Организовањем периодичних избора, владајуће  партије и лидери покушавају да стекну барем привид демократског легитимитета надајући се да ће задовољити и спољне и унутрашње актере. Њихов циљ је да стекну изборни легитимитет уз избегавање ризика демократске неизвесности

Политиколози који се баве овом проблематиком обично истичу како су хибридни режими инхерентно нестабилни. Понекад ауторитарне владе без потешкоћа успевају да различитим облицима манипулације, крађом на изборима, куповином гласова или ограниченим насиљем онемогућавају опозицију да их победи. При том оне стичу и какав-такав демократски легитимитет. Ипак, уколико актуелна власт толерише демократске процедуре, ризикује да буде смењена. Такви изазови приморавају је да бира између тешког кршења демократских правила, по цену евентуалне међународне изолације и домаћих сукоба, или да дозволи несметано функционисање демократије, у ком случају ризикује губитак власти. Организовањем периодичних избора, владајуће  партије и лидери покушавају да стекну барем привид демократског легитимитета надајући се да ће задовољити и спољне и унутрашње актере. Њихов циљ је да стекну изборни легитимитет уз избегавање ризика демократске неизвесности.

Настојења  да се остваре овако противуречни циљеви често доводи до кризе система. Иако владајуће елите и лидери у компетитивним ауторитарним режимима дуго могу рутински манипулисати формалним демократским правилима, оне нису у стању да их елиминишу или сведу на пуку фасаду. То пак отвара известан простор  који опозиција може искористити да угрози власт.

Када владајућа партија привидом демократије више не може да очува власт и отворено почне да се служи насиљем и укидањем политичких слобода, систем постаје права диктатура

Када владајућа партија привидом демократије више не може да очува власт и отворено почне да се служи насиљем и укидањем политичких слобода, систем постаје права диктатура

Када владајућа партија привидом демократије више не може да очува власт и отворено почне да се служи насиљем и укидањем политичких слобода, систем постаје права диктатура. Уколико незадовољство становништва режимом значајно порасте, опозиција може успети да освоји власт. Понекад у таквој систуациј систем постаје демократски, а понекад ранија опозиција наметне своју хегемонију и ситем остаје компетитивно........

© НСПМ