menu_open Columnists
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close

Случај „удбиног хеклача“ или дете на виртуелној ломачи

37 0
14.05.2026

Пре неколико месеци написала сам текст који је покушао да тематизује тежак положај детета у стварности коју одрасли не умеју да структурирају. Тада сам се фокусирала на инструментализацију деце у конкретном политичком амбијенту, али нажалост, то није једини контекст у коме смо заборавили да, као одрасли припадници друштва, имамо обавезу да рационално артикулишемо, препознамо и заштитимо интерес детета.

Недавно вођена јавна расправа о изменама Породичног закона, о чему сам такође забележила коју реч, потврдила је да ни законодавне инстанце, нити власт немају сопствену идеју о томе шта интерес детета у ствари јесте – спремни су да примене европске препоруке без расуђивања о могућим последицама експерименталних васпитних пракси, само зато што је то, из њихове перспективе, политички опортуно.

О свему томе нећу престати да пишем, иако сам сигурна да многе теме делују веће, свежије и актуелније. Јер, свакодневица нам изнова показује нове примере неодговорности и бездушности са којима третирамо децу, у виртуелном простору, али и ван њега.

Случај дечака који хекла на Инстаграму сасвим сигурно не треба да буде заборављен без иједне смислене речи о симптомима које је разоткрио, иако је, гледано формално, имао све особине типичног виралног феномена са каквима се сусрећемо сваког дана на интернету, па је пажња коју је добио, медијска и појединачна, од почетка свакако била временски ограничена.

Ипак, ова епизода издвојила се, пре свега у етичком смислу, идентитетом односно узрастом актера. Неминовно је одмах на почетку поставити питање да ли је дечак могао, и у којој мери, да разуме и рационално преузме ризик који носи експонирање на мрежама, пре него што је одлучио да покрене сопствени изазов на једној од њих. Наиме, позвао је кориснике Инстаграма да прате његов профил, јер ће за сваког новог пратиоца додати нову петљу ћилиму који хекла, са циљем да исхекла “највећи ћилим на свету.”

Овакве апликације не ограничавају употребу малолетницима без разлога, али дечак је ипак постао виралан. И то није проблем који се тиче само његових родитеља, иако је породица, ако постоји, свакако прва линија одбране интегритета и спокоја детета. О томе је требало, у овом, као и у сваком сличном случају, да размисли читава заједница, пре него што се ствар отргла контроли, наравно, на штету дечака.

Првобитни импулс, потреба да се дете подржи у симпатичној и наоко безазленој иницијативи, није токсична, али је и даље управо то – својеврсни подсвесни одговор који претходи рационализацији; не треба да је укине и надгласа. Да, дечак хекла и у томе нема ничег лошег, али њему, као ни било ком другом детету, није место на друштвеним мрежама.  Ако мислите да је такав став сувише........

© Нови Стандард