menu_open Columnists
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close

Писмо са Косова или све годишњице предаје

79 0
23.04.2026

Прошло је 13 година од потписивања Бриселског споразума. Тачно на годишњицу, 19. априла, медији су подсетили, неко опширније неко краће, углавном на оно што није испуњено од стране Приштине, без освртања на то како од тог датума Срби на Косову и Метохији живе. На тему Бриселског споразума за портал „Косово онлајн“ говорио је и председник Србије.

Непуних годину дана пре потписивања поменутог споразума написала сам текст под именом „Има ли лека за Србе на Косову и Метохији“. Настао је као реакција на све оно што смо ми, Срби јужно од Ибра, преживљавали тих година, а пре потписивања тог, за нас и јужно и северно, погубног споразума.

Од написаног у тексту до данас, променило се то што смо ми са КиМ тада чекали план за решење кризе на Косову и Метохији од стране своје државе, а која је настала као последица договарања дотадашњих власти у Бриселу. На мајским изборима у Србији 2012. године дошло је до промене власти, а оно што се чуло у предизборној кампањи тадашњих победника – Коалиција Покренимо Србију – давало је људима какву-такву наду да ће се нешто променити.

Међутим, брзо смо схватили да од плана нема ништа, и да предизборна обећања неће бити испуњена. Непуних годину дана касније потписан је Бриселски споразум и од тада власт у Београду чека статут Заједнице српских општина. Без обзира шта о тој Заједници причали, и о том фамозном статуту, ми, Срби са КиМ, га не чекамо – никада и нисмо – јер нам је преко главе Брисела и свега што са те адресе долази. За нас је то само још један, виши, ниво трпљења онога што се трпети готово не може, па што да му се онда надамо и да га чекамо.

Елем, од плана до статута, илити краја пута, дођосмо везаних руку и са траком преко уста, јер све што „имамо“ на овом делу, по Уставу, своје територије – са Куртијем или без њега – резултат је Бриселског споразума. Зато, нема компетентнијих да говоре о њему од нас који га живимо, јер он је осмишљен и спроводи се управо тако да нам живот овде учини немогућим.

Знате, није Бриселски споразум потписан тек тако. Да бисмо дошли до нивоа да њега потпишемо морали смо на терену показати и доказати колико смо спремни далеко да идемо – и тренутна и будућа власт –  у том процесу нормализације односа Београда и Приштине, како се тада говорило – или издаје, како говори добар део нас са Косова и Метохије од самог почетка. Сада је и неверним Томама јасно да се све време радило о нормализација односа Србије и тзв. Косова – први назив је, у ствари, било кување жабе. Зато ћу укратко да подсетим какве су нам биле те три-четири године пре тог 19. априла 2013. године – када је на власти била Демократска странка.

Преговори око Косова пребачени су из Савета безбедности на Европску унију – из Њујорка у Брисел – колико се сећам 2010. године, и тада је почео наш суноврат у његовом најнегативнијем смислу. Било је то време када је интеграција нас јужно од Ибра у тзв. косовски систем већ увелико трајала, против наше воље. Жути су тада у Бриселу водили дијалог са представницима „независног Косова“ и Европске уније. Све договорено на терену се релативно брзо спроводило, хватали су нас, да тако кажем, на препад, да нисмо знали шта нас је снашло.

Није то било зато што нас је мање па ће лакше ићи, већ зато што је нас јужно од Ибра дупло више од Срба на северу покрајине и зато што је, по површини........

© Нови Стандард