Инвазија Ирака 2003, финансијска криза 2008-09, пандемија 2020, те тренутни ратови у Украјини и на Блиском Истоку, показају неефикасност старог глобалног поретка. Наиме, тиме што је Трамп запретио савезницима, напустио међународне споразуме, увео царине на скоро све и покренуо ничим изазване војне операције против Венецуеле и Ирана, он се и де факто одрекао поштовања територијалног интегритета, самоопредељења, слободне трговине и људских права – темељних принципа које је Америка, барем начелно, (п)одржавала осам деценија.

Истина, поменути принципи били су често „пријатне фикције“, игнорисани када су били неповољни за националне интересе. Па ипак, светски поредак заснован на америчкој безбедности, финансијској архитектури и институцијама за решавање проблема био је предвидљивији и стабилнији практично од било које историјске алтернативе.

Бројни аутори сматрају да ће оно што долази бити много горе. Уна Хатавеј, америчка професорка права на Јејлу и стручњак за међународно право, то описује као „Велики распад“, јер се, за разлику од периода након 1945, свет враћа у време када је рат био легалан и главни начин на који су државе решавале своје спорове. Ен Еплбаум, америчко-пољска новинарка и ауторка, оно што се тренутно дешава описује као „нови светски поремећај“. По њој, можемо сведочити пукој анархији и похлепи, а тренутни рат у Судану, као „најнихилистичкији конфликт на планети“, показује какав ће поредак заменити онај који она зове либерални.

Међународна арена као да се враћа у „Хобсово природно стање“ – где конкурентност и бруталност превладавају. Како то види политолог Ијан Бремер, Трампов приступ није вођен великом стратегијом, већ једноставно законом џунгле. Он сматра да ће Америка једнострано показивати моћ где год Трамп процени да се може да одвојено од норми, бирократских процеса, структура савеза и мултилатералних институција које су некада давале легитимитет америчком вођству, може добити нешто више. Ирански рат, са каскадним ефектима на регионалну стабилност и глобалне цене енергије, изгледа да потврђује тај став.

Спољна политика нове америчке администрације је њена домаћа агенда, само извезена. Трамп, односно МАГА, користе иста три метода код куће и у иностранству: елиминацију, трансформацију и потчињавање. У САД, они настоје да елиминишу „дубоку државу“ и претворе либералну Америку у националистичку. У иностранству настоје да елиминишу савезе и савезнике трансформишу у вазале – Трамп види Европљане као продужетак његове политичке опозиције код куће, те настоји да елиминише трансантланстске везе, покушавајући да трансформише Европу по свом лику.

Истина, далеко од тога да је све било идеално у „старом свету“. Постојала је међузависност, али су неке земље биле зависније од других, што је омогућавало да се међузависност користи и као оружје. САД су то чиниле прилично слободно, посебно кроз употребу санкција, што је толерисано, истина невољно. Америка је пружала неку врсту осигурања другим земљама, али трошкови тога су били компензовани.

Друге земље су инвестирале у САД, отвориле своје економије америчким инвеститорима, јефтино позајмљивале новац САД, учиниле долар глобалном валутом и претвориле америчка тржишта капитала у центар глобалних финансија. Као последица тога, од 1950. до 2020. просечан глобални реални БДП просечног Американца порастао је 4,6 пута. Наметањем огромних царина земљама које су себе сматрале пријатељима Америке, као и обавезама да се инвестира у САД, Трамп почиње да уништава ову „велику погодбу“.

Оно што је за многе изненађујуће је да и „суперсила у настајању“ почиње да игра сличну игру. Док се Америка може посматрати као „естрактивна“ суперсила, Кина је она која покушава да оствари преимућство креирањем зависности. Будући да је Трамп покренуо глобални трговински рат, уводећи царине неселективно и за савезнике и за противнике и „малтретирајући“ дугогодишње партнере, ти потези су многе од њих навели да се окрену Кини као алтернативи.

Изнанађујуће, Пекинг као да не жури да искористи пукотине у односима са Вашингтоном, и такав приступ се није променио откако је Трамп започео свој други мандат. Наиме, Кина ради оно што је одувек радила: покушава да усклади друге земље са својим интересима користећи шаргарепу и штап, бивајућу готово подједнако трансакциона као и Трампова администрација.

Међутим, оно што издваја Пекинг јесте његова предвидљивост, која земљама пружа јасну слику о томе како би могле да сарађују са Кином, чак и ако је то мање привлачно од онога што САД може да понуди. И уз изненадна погоршања односа са Канадом,........

© Нови Стандард