Хоће ли Хамнеијева смрт срушити Исламску Републику?
Најновији израелско-амерички рат против Ирана започео је стратешким ваздушним ударима на дом и канцеларије врховног вође Алија Хаменеија, који се, према наводима, у том тренутку састајао са саветницима. Потврђено је да је погинуо у изненадном нападу.
Очигледна претпоставка Сједињених Држава и Израела била је да би изненадно уклањање Хаменеија смртно ослабило исламски режим у Ирану. Та логика подсећа на распад система у Либији након свргавања Гадафија и у Сирији после пада Башара ел Асада, где се државна структура распала чим су уклоњене кључне личности. У тим случајевима, политички поредак био је дубоко персонализован и чврсто везан за једног владара.
Иран је, међутим, устројен битно другачије. Мало која савремена држава концентрише толико видљиве власти у једној функцији као што то чини Иран у институцији врховног вође. Религијски легитимитет, врховна команда над оружаним снагама и коначна политичка арбитража сабрани су у тој канцеларији, која стоји на врху густе институционалне мреже осмишљене не само да служи вођи, већ и да га ограничава, надзире и, ако затреба, надживи.
Исламска Република није лични режим прикривен религијском реториком. То је револуционарни систем изграђен са изразитом свешћу о сопственим рањивостима, који је значајна средства уложио у припрему за евентуалне поремећаје у вођству. Структура је пројектована да се консолидује под притиском, каквом је сада изложена, а не да се распадне.
Политичко понашање Ирана не може се разумети без увида у то колико дубоко владајућа елита интернализује историјско искуство. Иранска држава је током векова више пута пролазила кроз политичке вакууме — епизоде које и даље обликују размишљање елите. Савремене кризе инстинктивно се самеравају у односу на раније сломове.
Иако џафаритска шиитска правна школа формално одбацује расуђивање по аналогији, ирански лидери редовно посежу за историјом као оријентиром. Пад династије Каџара, слом Сафавида након освајања Исфахана, хаос после смрти Надер Шаха и грађански ратови који су уследили након смрти Карима Кана Занда – сви су носили исту поуку: када вођство нестане без........
