Наговештај политичког комитета Савета Европе да ће ова организација у даљем поступку врло вероватно примити тзв. Косово у своје чланство, представља ону врсту догађаја који у својој спољашњој рутини осликава трагедију историјских размера. Један виновник те трагедије јесу тела Савета Европе спремна да приме једну криминалну творевину. Друга пак страна ове срамне медаље јесте званична Србија у својој историјској недораслости и неспособности да брани своје виталне националне интересе.

Када је реч о Савету Европе, та „европска“ организација се креће ка врхунцу своје улоге једног од трансмисионих механизама западне агресије посвећене очувању америчке империје. Колико је улога Савета Европе у том процесу добили на убрзању добро се види у случају тзв. Косова. Још 2011. године Парламентарна скупштина СЕ огромном већином од 169 према 8 гласова прихватила је резолуцију њеног угледника, Швајцарца Дика Мартија, о покретању истраге о трговини људским органима и другим злочинима током и после сукоба у Покрајини. Осумњичени су били терористи ОВК и потоњи „косовски“ функционери, на челу са Хашимом Тачијем. Том приликом подносилац иницијативе изнео је довољно чињеничних навода да Скупштина готово једногласно прихвати покретање поступка. Седам година касније (2018), Дик Марти је овим поводом написао у својој књизи Извесна представа о правди следеће: „Западњаци су се определили за оно што су сматрали стабилношћу и одбили да се баве моралним и правним разматрањима. То може да објасни толико ћутање, па чак и непријатељство према истраживању истине у Савету Европе. Због тога такође можемо боље разумети зашто ниједна влада није сарађивала, макар не званично“ (српско издање књиге, Новости, 2019, стр. 256). Неколико година касније, ова тема скинута је са дневног реда организације којој је оснивачким актима 1949. године дато да се бави питањима права, правде и демократије.

Савет Европе се креће ка врхунцу своје улоге једног од трансмисионих механизама западне агресије посвећене очувању америчке империј

Ово је само по себи био издвојени чин, али довољан да доведе у питање кредибилност ове организације. Али, она се на терену Косова и Метохије већ довољно дуго компромитовала у функцији једног од стубова цивилне мисије Савета безбедности УН (Унмик) задуженог за људска права и правни поредак привремене самоуправе. Већ четврт века у континуитету на простору овлашћења Савета Европе догађају се највећа кршења људских права до размера свакодневног етничког чишћења и уништавања верске и културне баштине српског народа. Сада смо сведоци да се ова црна хроника косметских Албанаца награђује пријемом њихове криминалне творевине у Савет Европе.

Деловање Савета Европе на конкретном терену, као и деловање других међународних организација – ОЕБС-а, Европске уније (Еулекс-а), па и Унмика-а, уписала је за четврт века резултат сасвим супротан одредбама Резолуције СБ УН 1244. Такав исход најтежи је по живот перманентно терорисане српске популације у Покрајини. Али, она доживљава и преживљава теже ударце од сопствене државе, будући да у последњих дванаест година ниједна крупна одлука против њихових животних интереса није донета без асистенције званичне Србије. Већ је Први бриселски споразум (април, 2013) потписом српског званичника препустио локалним Албанцима све послове и службе којима је Србија суверено располагала од јуна 1999. до тада. Чак ни оно мало и готово безначајно што им је обећано, тзв. заједница српских општина, није било остварено. Званична Србија, сем званичне кукњаве, није ништа учинила да западни господари тог процеса натерају Албанце да спроведу бар ту једну обавезу. Вучић и његови већ почетком 2014. године прихватили су чврсто условљену везу између наставка тзв. пута у ЕУ и de iure признања независности „Косова“ (вид. Преговарачна позиција ЕУ за приступне преговоре, јануар 2014, тачка 23; документ прихваћен закључком Владе Србије).

Већ овим актима од пре десетак година званична Србија одрекла се Косова и Метохије као дела своје државе, тј. признала „Косово“ de facto. Ни негаторско понашање албанског чиниоца у току тзв. преговарања, ни његово саботирање и најмање концесије за косметске Србе, ни драстично кршење одредаба ЦЕФТА споразума о слободној трговини, ни насилно упадање на север покрајине, ни нелегална експропријација српске земље ради постављања полицијских лагера, ни свакодневно шиканирање Срба широм покрајине, ни много тога другога, није могло померити званичну Србију из њеног будистичког мира у прихватању „реалности“ и, сходно томе, из њеног дисциплинованог одзива на сваки позив Борела и Лајчака. А лепо се дало видети, сваки састанак са косметским Албанцима био је помак ка коначном решењу дефинисаном још на самом почетку тзв. дијалога.

Деловање Савета Европе на конкретном терену, као и деловање других међународних организација – ОЕБС-а, Европске уније (Еулекс-а), па и Унмика-а, уписала је за четврт века резултат сасвим супротан одредбама Резолуције СБ УН 1244

Најзад, фазна одлука политичког комитета Савета Европе, ма колико срамна за ту организацију, не би била бројно убедљива, можда ни могућа, да Србија није прихватила обавезу из прошлогодишњег Бриселско-охридског споразума (фебруар-март 2023) да се „неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“ (т. 4). Узгред, уредна примена свега претходно договореног на путу потпуног одбацивања Косова и Метохије из политичког и правног поретка Србије, јесте једина доследна активност званичне Србије.

Да ли се данас, када говоримо о овим тешким чињеницама, Срби из Покрајине могу било чему надати? Њихов историјски трагичан положај је још тежи ако погледамо остале политичке учеснике у овој ствари.

Највећа опозициона групација у земљи, Србија против насиља, ово питање строго држи на маргини својих политичких тема. Косово и Метохија најчешће се помиње као повод њихове критике Вучићеве политике, па и ту са пажљивим одмеравањем. Јер, критика Вучића у раскораку је са политичким приоритетом ове вишестраначке групације – безусловним путем у ЕУ. Наиме, ако Вучић већ деценију брижљиво испуњава главни услов ЕУ у тзв. процесу приступања, а то је дефинитивно признање независности „Косова“, тешко га је у томе нападати без одређене задршке. Због такве политике управо Вучић, а не тзв. проевропска опозиција, има потребну заштиту ЕУ у унутрашњим приликама. Обрни-окрени, он је фаворит Уније а не опозиција, тј. више он него опозиција с обзиром на европску неравномерно подељену наклоност. О томе говори чињеница да је Вучићу дозвољено да вербално својата и брани косметске Србе, штавише уз повремено непријатно претеривање, што је европској бирократији подношљиво све док упоредо спроводи њихове захтеве. Проевропска опозиција нема такав маневарски простор, па мора да води рачуна да свака и маргинална изјава о положају косметских Срба не пређе прецизни праг позиције ЕУ. А та позиција је строго дискриминациона према тамошњим Србима. Тако рецимо, током прошлогодишњих масовних манифестација опозиционих присталица против Вучићевог режима под слоганом „Србија против насиља“, у време свакодневних репресалија против Срба у покрајини није се могла чути ни реч о томе. Тужно је било посматрати како овај протест против насиља прећуткује највеће насиље у земљи. У том погледу организатор је испољио приличну ефикасност.

У неком цинично-рационалном смислу, овај опозициони блок могао би се разумети када би његови лидери имали специфичан политички бенефит у одвагавању две неспојиве ствари. Рецимо: Косово и Метохију вреди жртвовати за чланство у ЕУ. Али то уопште не би била реална калкулација, јер се пореде једна фиктивна ствар – чланство у ЕУ и једна реална ствар – прихватање губитка Покрајине. Вучић је ту бољи калкулант, јер он у игри са ЕУ размењује реално за реално, тј. заштиту своје власти за предају Покрајине. Али, и у једном и у другом случају, жртва је иста: Срби у Покрајини и део државе са посебним историјским наслеђем.

Са ова два унутрашња актера – власти и већинске опозиције, данашње Косово и Метохија нема среће. Има ли још кога у овој држави да подари том несрећном народу бар наду?

Најтежа последица фијаска националне опозиције је политички вакуум озбиљне националне политике

Да не дужимо: национална опозиција није само подбацила на последњим изборима него се и прописно обрукала. Симболички гледано, њен неуспех исходи већом штетом по национални интерес него индиферентни став већинске опозиције и деструктивна политика власти. Док се ни од власти ни од опозиције не може очекивати промена становишта, предизборна идеја „националног окупљања“, иако са мање изборних изгледа, садржала је потенцијал алтернативне националне политике. А испало је да на овој страни није било ни озбиљне стратегије ни јаке политичке воље. Велике речи у изборној кампањи истопиле су се у недоличном предизборном шићарењу, па и постизборном прелетању, тако да је објективно било свеједно што су у изборном исходу једни били изнад а други испод цензуса. Јер, њихов задатак није био да пређу цензус, већ да створе јаку политичку платформу за нову државну политику. Да су учинили ово друго, оно прво би имало успешан исход и као изборна ловина и као одскочна даска за политику коју Србија предуго чека.

Најтежа последица овог фијаска је политички вакуум озбиљне националне политике. Неодговорни лидери националних странака држали су једну позицију, једно место у политичком простору Србије, које није било велико, али је имало велики бирачки потенцијал. То место је сада празно, ако уопште и постоји. А ако и постоји, оно је затровано супстанцом коју можемо назвати Несторовићев отров, који су Вучићеви изборни мајстори убризгали у део националног бирачког тела. Све горе од горег…Велики допринос губитку последње изборне наде косметских Срба.

Ако мислимо на косметске Србе као апсолутне губитнике политичких игара у остатку Србије, морамо поменути и чиниоца последње наде у опстанак, Српску православну цркву. Њу је можда и недолочно помињати у претходно сачињеном реду политичког континуума пропале српске политике у покрајини. И зато она не припада том реду, не дај Боже. Али, њену улогу у спасу народа детерминише историјска ситуација, као што је то одувек било кроз дуго време. Ова Црква одиграла је у већем делу српске историје улогу духовног и световног ауторитета. Када није било државе српског народа, државу је замењивала Црква. Самим тим, када је држава, како би рекао Стојан Новаковић „васкрсла“, Црква се посветила свом верско-духовном позиву. Као у златно време српске средњовековне државе, и Црква и држава остале су посвећене су својим пословима. Али, положај Косова и Метохије већ четири деценије не одликују мирне, колико-толико нормалне прилике. Поврх свега, у последњој деценији јасно је видљиво перманентно подбацивање државе, а како видимо и шире политичке сцене, у одбрани Покрајине.

Власт предаје један део државе, покрајину Косово и Метохију, њеним тренутним окупаторима. Пред том тешком чињеницом СПЦ у лику своје високе јерархије или ћути, или, што је горе, одобрава политику која само трпи поразе

Нема сумње да клер СПЦ добро уочава ову ситуацију. Он види реалну сцену као сви други, премда са много више одговорности од било ког другог, јер на делу је историјска одговорност слична најтежим временима. Понекад ми се чини да се, реално сагледавајући прилике, наша Црква припрема за врсту одбране народа и вере какву је практиковала кроз дугу историју окупације. Ако је тако, онда се Цркви данас могу предочити одређене слабости.

Прво, не треба занемарити политичку одговорност коју пред историјом носи данашња Србија као држава, на челу са њеним актуелним председником-владаром. Држава мора да брани себе и у њено име то морају да чине они који су задужени. Видело смо, не само у овом чланку, да власт то не чини или, боље рећи, власт предаје један део државе, покрајину Косово и Метохију, њеним тренутним окупаторима. Пред том тешком чињеницом СПЦ у лику своје високе јерархије или ћути, или, што је горе, одобрава политику која само трпи поразе, али без икаквих консеквенци по себе. Црква треба да својом богоугодном речју јавно изнесе став о политичким приликама укључујући и мишљење о деловању власти. Она мора знати да то од ње очекују њени бројни верници, а највише они у нашој јужној покрајини.

Друго, ако Црква рачуна на свој резервни положај – останак уз народ и светиње и у случају признања „Косова“, питање је да ли она може рачунати на опстанак и народа и светиња и себе саме у албанском окружењу. За разлику од Турака, Албанци нису верски народ. Они су данас народ свих светских вера и народ свих неверничких идеологија. То је последица њиховог наглог прелаза из паганства у постмодерну. Само такав народ може у кратком времену да девастира једно, у овом случају српско православно наслеђе и да потом преокрене политику у правцу његовог преотимања. Турци су умели и да пале српске цркве и да повремено пружају верску аутономију. Али, никада им није пало напамет да својатају православну баштину Срба или неког друго иноверног народа. Насупрот томе, данас је службена позиција косметских Албанаца да преузму српске цркве и манастире и да их припишу својој имагинарној историји. Дакле, не само истеривање Срба из покрајине него и истеривање Срба из историје.

Данас је службена позиција косметских Албанаца да преузму српске цркве и манастире и да их припишу својој имагинарној историји

Ако у таквом окружењу, којем иде на руку постмодерни паганизам западне цивилизације, високи јерарси СПЦ мисле да ће сачувати верни народ и светиње на „независном Косову“, грдно се варају. То неће моћи без државе и њене заштитничке руке. Ако то данас српска држава не чини, него, штавише, учествује у предаји „Косова“, онда ни Црква, у овом случају пре свега она, не сме да ћути о чињеницама које упозоравају на нестанак. Она тада мора преузети свој јавни задатак.

Ако ствари у Србији стоје онако како је описано, то никако не значи да је свака нада изгубљена и да треба да се препустимо резигнацији. Неке чињенице могу имати политичко дејство са супротним смером ако се оне претворе у делатне политичке чињенице. Рецимо: у последњој деценији, коју обележава активна политика предаје Косова, истраживања јавног мњења константно бележе расположење народа у корист очувања Покрајине. Оно иде и до 80% анкетираних уколико се постави реално питање, рецимо, да ли сте за улазак у ЕУ ако је услов признање независности „Косова“. Само по себи, реч је о сировом материјалу који не значи ништа ако тај одговор остане без свог политичког актера. Данас такав актер не постоји, иако би неки замишљени и са 30% подршке био довољан за делатну примену већинског расположења, а тиме и промену званичне политике.

Наду треба тражити и у чињеници да у међународним односима ништа није готово док све није готово

У другачијем смислу, наду треба тражити и у чињеници да у међународним односима ништа није готово док све није готово. Занимљиво је да ова изрека у нашем случају важи већ најмање пет-шест година. Да су неким случајем косметски Албанци прихватили своју обавезу о заједници српских општина, Србија би уредно признала „Косово“, дакле спровела ону обавезу из јануара 2014. да са „Косовом“ закључи „правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Зашто се то није десило, нема поузданог одговора, премда постоји „правило“ да се историја креће не само по утврђеним стазама већ и по непредвидљивим случајностима. У случају Косова и Метохије кретање по утврђеним стазама би било када би Вучић, као што је спровео тачку 4 Бриселско-охридског споразума, спровео и тачку 6, где су га Немци и Французи опоменули на ону обавезу из јануара 2014. да изврши de iure признање. Кретање по линији случајности није предвидљиво због саме природе процеса, али управо ту постоји маневарски простор и за српску страну, а не само за албанску. При томе не мислим на званичну српску страну која је порушила све мостове иза себе, већ на ону могућу која би своју политику усагласила са ставом српске јавности о Косову и Метохији.

(НСПМ)

QOSHE - Одбачено Косово, осрамоћена Србија - Слободан Самарџић
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Одбачено Косово, осрамоћена Србија

13 0
08.04.2024

Наговештај политичког комитета Савета Европе да ће ова организација у даљем поступку врло вероватно примити тзв. Косово у своје чланство, представља ону врсту догађаја који у својој спољашњој рутини осликава трагедију историјских размера. Један виновник те трагедије јесу тела Савета Европе спремна да приме једну криминалну творевину. Друга пак страна ове срамне медаље јесте званична Србија у својој историјској недораслости и неспособности да брани своје виталне националне интересе.

Када је реч о Савету Европе, та „европска“ организација се креће ка врхунцу своје улоге једног од трансмисионих механизама западне агресије посвећене очувању америчке империје. Колико је улога Савета Европе у том процесу добили на убрзању добро се види у случају тзв. Косова. Још 2011. године Парламентарна скупштина СЕ огромном већином од 169 према 8 гласова прихватила је резолуцију њеног угледника, Швајцарца Дика Мартија, о покретању истраге о трговини људским органима и другим злочинима током и после сукоба у Покрајини. Осумњичени су били терористи ОВК и потоњи „косовски“ функционери, на челу са Хашимом Тачијем. Том приликом подносилац иницијативе изнео је довољно чињеничних навода да Скупштина готово једногласно прихвати покретање поступка. Седам година касније (2018), Дик Марти је овим поводом написао у својој књизи Извесна представа о правди следеће: „Западњаци су се определили за оно што су сматрали стабилношћу и одбили да се баве моралним и правним разматрањима. То може да објасни толико ћутање, па чак и непријатељство према истраживању истине у Савету Европе. Због тога такође можемо боље разумети зашто ниједна влада није сарађивала, макар не званично“ (српско издање књиге, Новости, 2019, стр. 256). Неколико година касније, ова тема скинута је са дневног реда организације којој је оснивачким актима 1949. године дато да се бави питањима права, правде и демократије.

Савет Европе се креће ка врхунцу своје улоге једног од трансмисионих механизама западне агресије посвећене очувању америчке империј

Ово је само по себи био издвојени чин, али довољан да доведе у питање кредибилност ове организације. Али, она се на терену Косова и Метохије већ довољно дуго компромитовала у функцији једног од стубова цивилне мисије Савета безбедности УН (Унмик) задуженог за људска права и правни поредак привремене самоуправе. Већ четврт века у континуитету на простору овлашћења Савета Европе догађају се највећа кршења људских права до размера свакодневног етничког чишћења и уништавања верске и културне баштине српског народа. Сада смо сведоци да се ова црна хроника косметских Албанаца награђује пријемом њихове криминалне творевине у Савет Европе.

Деловање Савета Европе на конкретном терену, као и деловање других међународних организација – ОЕБС-а, Европске уније (Еулекс-а), па и Унмика-а, уписала је за четврт века резултат сасвим супротан одредбама Резолуције СБ УН 1244. Такав исход најтежи је по живот перманентно терорисане српске популације у Покрајини. Али, она доживљава и преживљава теже ударце од сопствене државе, будући да у последњих дванаест година ниједна крупна одлука против њихових животних интереса није донета без асистенције званичне Србије. Већ је Први бриселски споразум (април, 2013) потписом српског званичника препустио локалним Албанцима све послове и службе којима је Србија суверено располагала од јуна 1999. до тада. Чак ни оно мало и готово безначајно што им је обећано, тзв. заједница српских општина, није било остварено. Званична Србија, сем званичне кукњаве, није ништа учинила да западни господари тог процеса натерају Албанце да спроведу бар ту једну обавезу. Вучић и његови већ почетком 2014. године прихватили су чврсто условљену везу између наставка тзв. пута у ЕУ и de iure признања независности „Косова“ (вид. Преговарачна позиција ЕУ за приступне преговоре, јануар 2014, тачка 23; документ прихваћен закључком Владе Србије).

Већ овим актима од пре десетак година званична Србија одрекла се Косова и Метохије као дела своје........

© НСПМ


Get it on Google Play