We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Lenja reka

2 2 17
13.01.2018

Ilustracija: Geoff McFetridge

Uronjeni smo, svi odreda. Ti, ja, deca, naši prijatelji, njihova deca i svi drugi. Ponekad izađemo: da ručamo, da čitamo ili da se sunčamo, nikad zadugo. Onda se opet vraćamo u metaforu. Lenja reka je krug, mokra je, vuče nas svojom strujom. Čak i ako se ne krećeš, negde ćeš otići i onda se vratiti tamo odakle si pošao, a ako ima smisla govoriti o dubini metafore, ova je duboka približno jedan metar, ako ne računamo mali deo gde joj dubina doseže dva metra. Na tom mestu deca vrište – pripijajući se uz zidove ili najbližu odraslu osobu – sve dok se ponovo ne stigne do normalne dubine. Stalno idemo u krug. Ceo život je ovde; teče. Protiče!

Ponašanja su različita. Većina plovi niz struju, malo pliva, hoda ili mlati udovima po vodi. Mnogi koriste nešto što pluta – gume, cevi, dušeke; te predmete strateški postavljaju ispod miške, vrata ili leđa i na taj način ono što je već lako čine još lakšim. Život je borba! Ali mi smo na odmoru, i od života i od borbe. Puštamo da nas „nosi struja“. Pošto smo ušli u Lenju reku, moramo da imamo neku spravu, iako znamo, racionalno, da nam njena struja daje sasvim dovoljan potisak. Ipak, želimo te sprave. Brendirane pojaseve za plivanje, prevelike, smešnog oblika. Oni su novina, luksuz: ispunjavaju vreme. Dovršićemo mnoge revolucije pre nego što njihova čar izbledi – a za nekolicinu blaženih duša to se nikada neće dogoditi. Što se nas ostalih tiče, nailazi trenutak kada shvatamo da je spasilac bio u pravu: te sprave su prevelike; nezgodne za upravljanje; zamaraju. Činjenica je da će nas Lenja reka nositi sa sobom, istom brzinom, pod istim nemilosrdnim španskim suncem, zauvek, sve dok nas bude.

Neki taj princip sveopšteg toka primenjuju ekstremno. Prave se mrtvi – pognute glave, otromboljenih udova, bez i najmanjeg napora – i tako otkrivaju da čak i leš plovi. Malobrojni – manje tetovirani, često visoko obrazovani – namerno se okreću u suprotnom pravcu da bi zamahnuli protiv struje, ali nikada ne napreduju, već stoje u mestu, doduše nakratko, dok drugi plove pored njih. To je poza: ne može dugo da traje. Čula sam kako jedan čovek s modernom frizurom kaže da može da otpliva unazad celim putem. Čula sam kako ga njegova žena, hipsterka, čika da to učini. Oni imaju vremena za takve igre jer nemaju dece. Ali kada se okrenuo i to pokušao, začas je bio vraćen u glavni tok.

***

Lenja reka je metafora i istovremeno stvarni veštački vodeni tok u jednom hotelu po principu „sve ulazi u cenu“ u Almeriji, negde u južnoj Španiji. Ne napuštamo hotel (osim da bismo kupili sprave za plutanje). Plan nam je da pobedimo hotel u njegovoj igri. Evo šta treba da radiš: piješ toliko alkohola da ti smeštaj dođe besplatan. (Samo najprostiji među nama to glasno kažu, ali svi to radimo.) U ovom hotelu svi smo Britanci, na gomili smo i ne stidimo se. Uživamo u društvu jedni drugih. Nema tu nikakvih Francuza ili Nemaca da nas gledaju kako za ručkom odbijamo paelju ili sabljarku radi kobasica i čipsa, niti ikoga sa strane da nas osuđuje zato što se izležavamo na svojim ležaljkama okrećući se od pojma književnosti ka realnosti sudokua. Jedan iz našeg plemena, stariji gospodin, ima na svakoj potkolenici portret Amy Winehouse, i mi ga ne osuđujemo, ni najmanje, zašto bismo? Nije nam ostalo mnogo svetaca njenog kalibra; obožavamo je. Ona je jedna od malobrojnih koji su izražavali naš bol ne rugajući mu se i ne umanjujući ga. Zato je sasvim prikadno da uveče, kad nakratko izronimo iz Lenje reke, za vreme karaoke, glasno pevamo njene tužne ljubavne pesme – iz sveg glasa, već pijani – zadovoljni što znamo da će kasnije, mnogo kasnije, kad se sve ovo........

© Peščanik