We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Najveća katastrofa koju je svet video

8 2 13
07.11.2018

Antony Gormley, Clearing V, foto: Valentina Muscedra/Galleria Continua

Prikaz knjiga: 1. “The war that ended peace: The road to 1914 / Rat koji je okončao mir: put ka 1914”, Margaret MacMillan, Random House 2013; 2. “1913: In search of the world before the Great war / 1913: u potrazi za svetom pre Velikog rata”, Charles Emmerson, PublicAffairs 2013; 3. “The Russian origins of the first world war / Rusko poreklo Prvog svetskog rata”, Sean McMeekin, Belknap Press/Harvard University Press 2011; 4. “July 1914: Countdown to war / Juli 1914: u osvit rata”, Sean McMeekin, Basic Books 2013; 5. “The sleepwalkers: How Europe went to war in 1914 / Mesečari: kako je Evropa otišla u rat 1914”, Christopher Clark, Harper 2012; 6. “Catastrophe 1914: Europe goes to war / Katastrofa 2014: Evropa odlazi u rat”, Max Hastings, Knopf 2013.

Dvadeset osmi jun 1914, Sarajevo, Bosna. Na nadvojvodu Franca Ferdinanda, naslednika višenacionalne Habsburške monarhije, u raskošnoj uniformi austrijskog konjičkog generala sa apsurdnim paradnim šlemom na glavi, pucao je iz neposredne blizine Gavrilo Princip, tamošnji neuspešni student opsednut srpskom nacionalnom stvari. Sarajevski atentat je jedno od najčešćih opštih mesta u istoriji: to je bio zaplet lošeg obezbeđenja i trapave zavere; spektakla i strahote, koloplet namere i slučajnosti; sukob generacija i civilizacija, stare monarhističke Evrope i moderne terorističke ćelije.

Ali naravno, sarajevski atentat intrigira nove generacije zbog svojih posledica. Uvređena zbog povrede svoje časti i strahujući da je njen status velike sile ugrožen subverzijom raspirivanom iz Srbije, austrougarska vlada postavlja ultimatum svom malom i bučnom balkanskom susedu, zahtevajući da se umeša u njegove unutrašnje poslove.

Rusija ulazi da zaštiti svoje klijente u Srbiji; Nemci podržavaju svoje austrijske saveznike, Francuzi marširaju da ispune obaveze prema Rusiji, Velika Britanija, poštujući svoju ugovornu obavezu, priskače u pomoć Francuskoj. Kroz pet nedelja izbija Veliki rat. U najmanju ruku, to je uzbudljiva priča. Hroniku Šona MekMikina o ovim nedeljama u knjizi July 1914: Countdown to War gotovo je nemoguće ispustiti iz ruku.

Tako je pokrenut nesrećni sukob koji je više od bilo kog drugog niza događaja formirao budući svet; možemo se zapitati da li bi bez njega komunizam zavladao u Rusiji, fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj, i da li bi se svetske imperije raspale tako brzo i tako haotično. Jedan vek kasnije mi još uvek tražimo uzroke, a vrlo često, ako može – i krivce. Neposredno posle rata mnogima se činilo da je stvar jasna: Nemačka je bila odgovorna, naročito njene vođe; Austrijanci takođe, kao saučesnici, u manjoj meri. Versajski ugovor je to ozvaničio, a pobedničke sile su tamo govorile o „ratu nametnutom agresijom Nemačke i njenih saveznika“. To je bila zloglasna klauzula o krivici korišćena kao opravdanje za „reparacije“ koje su sezale u daleku budućnost. Bio je to opšti stav i obični Nemci bi ga možda čak i delili da pobednici nisu posegli za uslovom kolektivne odgovornosti, koji je onemogućio pokušaje izgradnje novog nemačkog poretka neokaljanog prošlošću.

Tako su Nemci ubrzo počeli da osporavaju sud istorije. Osnovali su Centar za proučavanje pitanja ratne krivice,1 sa sopstvenim časopisom (pod jednostavnim imenom Die Kriegsschuldfrage) i za pet godina izdali četrdeset tomova masivne zbirke dokumenata odabranih da opravdaju nemačke postupke. Ostali učesnici su odgovorili istom merom: trinaest knjiga British Documents on the Origins of the War; serija Documents diplomatiques français u kojoj je štampana 41 knjiga; devet knjiga Österreichs-Ungarns Außenpolitik iz drastično smanjene austrijske države u odbranu spoljne politike svog imperijalnog pretka. Za to vreme – s druge strane – nova sovjetska vlada nastojala je da obelodani bezakonje bivšeg carskog režima otkrivanjem tajni u takozvanom „Crvenom arhivu“.2

Tokom godina su, međutim, sve strane prešle na uravnoteženije pripisivanje odgovornosti za 1914. Činilo se da postoji obilje dokaza da su sve strane preduzimale rizične korake i donosile odluke koje su pojačavale izglede za rat. Štaviše, svedoci iz književnog sveta poput Roberta Grejvsa, zastupali su zaključak da je objašnjenje čitave priče bila čudovišna maloumnost i ludost. Prva faza refleksije kulminirala je jednim obimnim naučnim delom, objavljenim 1942-1943, iz pera italijanskog političara i novinara Luiđija Albertinija. Pošto ga je fašistički režim ućutkao, Albertini se dao na proučavanje svih izvora i njima pridodao svoje razgovore sa preživelima. To je udahnulo neposrednost njegovom sjajnom portretu pojedinaca koji su zapravo donosili (ili izbegavali) sudbonosne odluke. Albertinijevo remek-delo konačno je primećeno 1950. kada se pojavilo u engleskom prevodu.3 Kako se bližila pedesetogodišnjica sarajevskog atentata, činilo se da je sud jasan: put u rat, kao neizmerno složen i dug proces, bio je popločan zajedničkom krivicom.

U tom trenutku naučni konsenzus je razbijen i iznenada su prvobitne pretpostavke delovale potkrepljeno iz nove perspektive. Hamburški istoričar Fric Fišer objavio je niz radova koji su teretili nemačku stranu za planirano „osvajanje svetske moći“.4 Do knjige u kojoj je najdetaljnije istražio predratnu diplomatiju, Krieg der Illusionen (1969),5 tvrdio je da su car Vilhelm II i njegovi ministri uglavnom samostalno isprovocirali sukob kombinacijom ekspanzionističke ambicije i želje da zaustave i disciplinuju socijaliste i druge sve neposlušnije elemente u nemačkom društvu. „Fišerov spor“ koji je iz toga proizišao vukao je korene iz intelektualne nestabilnosti tadašnje Savezne Republike Nemačke, uključujući i ambivalentne stavove prema skorijoj nacional-socijalističkoj prošlosti u kontekstu sveukupne nemačke istorije, i tada moderna socio-ekonomska tumačenja političkog ponašanja. U svakom slučaju, to je bila uticajna potvrda da osporavani autori Versajskog sporazuma možda ipak nisu mnogo pogrešili.

***

Usledile su decenije sporenja, nalik na ponavljanje međuratnog Kriegsschuldfrage – pitanja ratne krivice – ali poput Versajskog diktata pre nje, Fišerova teza nije izdržala probu vremena. U stvari, ako je suditi po knjigama koje ovde predstavljamo, ona je praktično mrtva (zadržavajući se uslovno samo kod Maksa Hejstingsa). Kako se približavamo stogodišnjici sarajevskog atentata, Albertini je trijumfovao. I to toliko potpuno – sa jednim delimičnim izuzetkom – da je u ovim tekstovima primetan nedostatak polemike. Zaista, ove knjige imaju mnogo toga zajedničkog. Intenzivno prekopavanje izvora (od strane autora i ponekad njihovih saradnika) otkrilo je deliće novih podataka, ali se autori uglavnom oslanjaju na postojeći kontingent znanja.........

© Peščanik