Nedavno je, dvadeset sedmu godinu za redom, globalna mreža antikorupcijskih organizacija Transparency International objavila globalni Indeks percepcije korupcije (CPI). Indeks je, poznato je, jedan od najautoritativnijih antikorupcijskih dokumenata u svetskim relacijama a izrađuje se tako što se na osnovu više relevantnih istraživanja percepcije korumpiranosti javnih funkcionera i službenika indeksnim poenima (od 100 za sasvim čiste od korupcije do 0 za totalno korumpirane) ocenjuju i rangiraju skoro sve zemlje sveta.
Kao i u prethodne dve decenije, od kako je samostalno rangirana na CPI, Srbija se između 180 rangiranih zemalja našla u grupi onih (ispod 50 bodova) u kojima je korupcija veoma raširena.
Ovogodišnji rezultat Srbije, 36 bodova, čak 7 poena manje od svetskog proseka a 28 poena manje od proseka EU, nemoguće je oceniti drugačije nego kao loš, veoma loš. Čak i u regionu, tradicionalno slabo otpornom na korupciju, od Srbije je lošija samo Bosna i Hercegovina, (država koju su unutrašnje kontroverze učinile gotovo disfunkcionalnom), sa 35 indeksnih poena. Albanija je ipak malo bolja i ima 37 bodova, Kosovo, koje se zasebno rangira, ima 41, Severna Makedonija i Mađarska 42, Bugarska 45, a Crna Gora i Rumunija 46. Dakle na listi na kojoj je inače stajala vrlo loše, Srbija je za još nekoliko mesta niže i deli od 104-107. mesta što je najlošija pozicija do sada.
Ali koliko god bio zaista ponižavajuće loš, ovakav rezultat zapravo nije iznenađujući, naprotiv mogao se očekivati. Indeksi percepcije korupcije od dolaska aktuelne vlasti do danas (2013-23) nikad nisu pokazali bilo kakav napredak, svi potvrđuju kontinuirano nazadovanje. Svake godine, iz godine u godinu, naša zemlja je beležila ili isti ili manji broj poena a zauzimala sve lošije mesto na rang listi. Tako je broj poena od 42 u 2013. smanjen na 36 u 2023. a pozicija na rang listi pokvarena za više od 30 mesta, pa je sa 72. mesta Srbija spala na deobu 104-107. mesta u društvu sa Alžirom, Brazilom i Ukrajinom.
Vlast u istom periodu jeste usvajala razne antikorupcijske akte, zakone, strategije, akcione planove, potpisivala i ratifikovala međunarodne antikorupcijske dokumente, ostvarivala članstvo u međunarodnim antikorupcijskim asocijacijama. Ali to je objektivno bila „antikorupcijska“ gluma, šmira koja je ostala bez efekata. Morala je ostati jer je vlast zakone sama izigravala ili kršila, strategije ili akcione planove nije realizovala, obaveze preuzete potpisivanjem međunarodnih dokumenata nije poštovala, a preporuke važnih međunarodnih antikorupcijskih subjekata kao što su GRECO ili FATF nije sprovodila ili je to radila jako sporo i samo formalno.
Polagano ali izvesno klizanje Srbije u korupcijsku provaliju je logična, neizbežna posledica niza odavno evidentnih, tolerisanih, čak podsticanih a neprihvatljivih fenomena. Postalo je pravilo da našim državnim preduzećima nezakonito rukovode partijski ljudi bez legalnog mandata. Glavni vid ugovaranja vrednih investicionih radova su direktne pogodbe, umesto tendera. Na više od 50% javnih poziva, i onda kad ih ima, javi se samo po jedan učesnik. Bezmalo svi najveći infrastrukturni projekti se sprovode po specijalnim pravilima koja se kreiraju za pojedine slučajeve umesto po zakonima o javnim nabavkama i javno-privatnom partnerstvu. Pravo javnosti da nadzire raspolaganja javnim novcem i imovinom se svakodnevno izigrava, zakoni o slobodnom pristupu informacijama, o tajnosti podataka i o budžetskom sistemu u bezbroj slučajeva pretvarani su u karikature. Više nego nezadovoljavajuće efekte aktivnosti Agencije za sprečavanje korupcije ili javnog tužilaštva suvišno je komentarisati.
A suvišno je i naglašavati da stvari kao Zakon o Expo-u kojim se iz realizacije projekta vrednog više milijardi evra potpuno isključuje primena Zakona o javnim nabavkama a delimično primena još pet zakona ili kao nedavno prezentirani fantazmagorični program „Skok u budućnost“, zapravo garantuju nastavak iste loše prakse.
Ali baš zato nije suvišno podsetiti da je aktuelna vlast pre 12 godina uspostavljena zahvaljujući pobedi u neizvesnoj izbornoj utakmici kojoj su odlučujuće doprinele upravo parole o rešenosti da se izbori sa korupcijom izražene rečima prvog čoveka te vlasti, A. Vučića: „Rezultati u borbi protiv korupcije će biti vidljivi u najskorije vreme. Građani će videti da institucije rade svoj posao. Ključno pitanje za nas je ko je uzeo i kako da vratimo narodne pare. Državne institucije će preduzeti sve neophodne mere u najskorijem vremenskom roku. Građani će videti da je moguće da država vodi oštriju borbu protiv korupcije i kriminala.“
Rezultate te borbe smo videli. S tim u vezi vrlo je indikativno da, iako suočena sa hroničnim i očigledno rastućim problemom korupcije, vlast više od pet godina propušta da artikuliše nekakvu makar formalnu nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije!
A i više je nego indikativno šta je to u predlogu te strategije koju je vlast nakon pritiska javnosti konačno ipak prezentirala, ona projektovala kao željeni cilj. Cilj je da sa sadašnjeg nivoa od 36 bodova Srbija do 2028. godine, dođe do 38 bodova!
Vlast dakle poručuje građanima da bi bilo dobro ako bi se do 2028. vratili na nivo iz 2021! Nakon 12 godina kao cilj za čije ostvarivanje joj treba još 5 godina projektuje rezultat znatno lošiji od onog koji je bio ostvaren pre njenog dolaska (42 poena 2013.)! To je apsurdna poruka, uvredljiva za zdrav razum građana, potez kojim vlast bez i malo stida potvrđuje nepostojanje namere da vodi iole ozbiljnu antikorupcijsku politiku.
Peščanik.net, 03.02.2024.
Odsustvo stida
11
17
03.02.2024
Nedavno je, dvadeset sedmu godinu za redom, globalna mreža antikorupcijskih organizacija Transparency International objavila globalni Indeks percepcije korupcije (CPI). Indeks je, poznato je, jedan od najautoritativnijih antikorupcijskih dokumenata u svetskim relacijama a izrađuje se tako što se na osnovu više relevantnih istraživanja percepcije korumpiranosti javnih funkcionera i službenika indeksnim poenima (od 100 za sasvim čiste od korupcije do 0 za totalno korumpirane) ocenjuju i rangiraju skoro sve zemlje sveta.
Kao i u prethodne dve decenije, od kako je samostalno rangirana na CPI, Srbija se između 180 rangiranih zemalja našla u grupi onih (ispod 50 bodova) u kojima je korupcija veoma raširena.
Ovogodišnji rezultat Srbije, 36 bodova, čak 7 poena manje od svetskog proseka a 28 poena manje od proseka EU, nemoguće je oceniti drugačije nego kao loš, veoma loš. Čak i u regionu, tradicionalno slabo otpornom na korupciju, od Srbije je lošija samo Bosna i Hercegovina, (država koju su unutrašnje kontroverze učinile gotovo disfunkcionalnom), sa 35 indeksnih poena. Albanija je ipak malo bolja i ima 37 bodova, Kosovo, koje se zasebno rangira, ima 41, Severna Makedonija i Mađarska 42, Bugarska 45, a Crna Gora i Rumunija 46. Dakle na listi na kojoj je inače stajala vrlo loše, Srbija je za još nekoliko mesta niže i deli od 104-107. mesta što je najlošija pozicija do sada.
Ali........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
