We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Dosije Vihor – jedna istina o Jugoslaviji

3 2 17
13.01.2018

Foto: Slavica Miletić

Lična (is)povest kao društvena (i)storija

Knjigu „Dosije Vihor“ Nikole Kartalovića (predgovor Latinke Perović, izdavač Alexandria, Beograd) pročitao sam kao kriminalistički roman. Dakle kao knjigu u kojoj se događaji smenjuju filmskom brzinom, punu dijaloga, u kojoj su „opisi prirode“ ili psihičkih stanja glavnih junaka dati u minimalnoj meri, tek toliko da upotpune atmosferu i bolje ocrtaju glavne likove, a ne da, kao što je u literaturi često slučaj, pokažu spisateljsko umeće autora. Jednom rečju, dozvoliću sebi da budem pretenciozan, ovo je knjiga idealna za film.

U stvari, policija i jeste, ako ne baš njen glavni junak, a ono svakako „treći čovek“, tačnije nevidljivo a svevideće oko – kako na jednom mestu primećuje sam autor – koje na vas motri i kada se nigde ne pominje, iza slova i između redova. Zbilja, policija je prisutna od prve do poslednje strane ove knjige. Bukvalno – od trenutka kada se pisac kao čobanče sreće sa oficirima Ozne, do poslednje stranice na kojoj ga, sad već kao ostarelog čoveka, u penziji, posećuje oficir vojne bezbednosti.

Tajna i javna, vojna i civilna, tj. policija u raznim svojim vidovima, kao sveprožimajuća nit, bolje rečeno kao kakva prepotopska zmijurina, provlači se kroz čitav, htedoh reći roman, ali ovo nije roman, mada se, kao što sam kazao na samom početku i tako može čitati. U taj se kontekst uklapaju takoreći poetična imena špijunskih dokumenata: „Orlovo gnezdo“ (što je naziv zbirke doušničkih izveštaja o autorovoj porodici), „Dosije Vihor“ (kako se zove dosije autora lično), kao i imena potkazivača – sova, lisac, ćuk, kos… Vrhunski, moglo bi se reći i sofisticari cinizam koji pomalo razbija stereotipe o domaćim policajcima.

Na koji, međutim, Nikola Kartalović odgovara istom merom: pošto su oni svoju „knjigu“ o njemu nazvali „Dosije Vihor“, on istim imenom naziva svoju knjigu o njima. A da bi se na neki način „izdigao“ iznad čitave situacije, da bi uspostavio „ekvidistancu“ prema svim likovima, on čak i o sebi piše u trećem licu.

Dakle, pošto su tu i glavni akteri i narator, pred našim očima počinje da se odvija jedna neverovatna,........

© Peščanik