Da nije bilo pandemije, nikada ne bismo saznali da postoji Branimir Nestorović. On je deo istorije nepoznate bolesti, junak fantastične literature koga je virus doneo među nas. On je samo jedan od onih koji su radosno osvajali javni prostor masovne nesreće.
Nestorović se podsmevao virusu, tvrdeći kako je taj sićušni organizam, ma šta nosio u sebi, nemoćan u sudaru sa našom (srpskom, dakle) genetikom, čija je nadmoć u katastrofama dokazana prigodnom epikom.
Jedan od vitezova naopakog ratovanja protiv masovne bolesti bio je Predrag Kon, trudbenik koji je vrludao između vanrednog stanja, panike, i pauze u epidemiji zbog vanrednih izbora. Svojim stavovima koji su dolazili iz političke centrale a ne iz struke, Kon je unosio mnogo više konfuzije nego objašnjenja, pa je ostala zataškana nedoumica o njegovom delotvornom učešću u masovnoj tragici.
No ipak, Predrag Kon je skoro zaboravljen iako je do samog kraja (ako je kraja bilo) bio zaštitno lice pandemijske bolesti koju niko nije razumeo i čuvar ugleda Gospodara zaraze. Od njega su do danas bar mogla da se očekuju pisana sećanja, memoari o masovnom umiranju izazvanom neznanjem i pretvaranjem Srbije u logor za starce, uz iživljavanje vladara u usponu: „Mislim se na koje muke da vas stavim!“
Nestorović nije dopustio da bude zaboravljen. Svoju nekada uspešnu lekarsku praksu u lečenju dece, bez mnogo brige je poništio ambicioznim šarlatanstvom. Sve što se nije dogodilo uspevao je posebnom soju svojih pratilaca da objasni čudesima koja su iz njegovih uvrnutih pripovedanja njima izgledala logična i jedino moguća.
Bolesti ne postoje a mi nismo odavde. Šta nas je dovelo, o tome će se još govoriti. Plavooki ljudi su sa neke planete koja je naša istinska postojbina. Oni su naši preci, naša pradedovina je daleko, ali je dedovina ovde. Zemlja je, naravno, ravna i pločasta. Njen drugačiji oblik smislile su mračne sile. Opasno je kad vam vade krv, tada ubrizgavaju razne viruse koji vode do ubrzane degeneracije nadmoćnog plemena.
Neobuzdana fikcija koja ga je vodila do posebne vrste publike bila je zavodljiva i više nije mogla da se zaustavi. Ali, to nije bilo dovoljno. Oko sebe je okupio grupu čudotvoraca koji su već bili uvežbani za mitomanske seanse u raznim oblastima. Više nije bilo važno šta i ko o čemu govori. Što budalastija priča – to zahvalnija publika. Svi znameniti ljudi su Srbi. Kao što je nekad bio Franc Bekenbauer, plod zabranjene ljubavi između ratnog zarobljenika – seljaka iz okoline Valjeva i nemačke snaše čiji je muž u kritičnom času bio na Istočnom frontu.
Sada je Srbin postao Ilon Mask, najbogatiji gedža na svetu, što je ovlašćeni izaslanik Nestorovića javno dokazivao slabo usklađenim mimom koji se već pohabao na mrežama. Eto, Mask je naš, a čiji bi bio?
Takva grupa zabavljača i pajaca, odlučila je da uđe u borbu za vlast. I ne samo to, dobila je svoje stolice u parlamentu. Biće deo realne politike, njen činilac, glas izabranog naroda.
Ko je onda Nestorovića i njegovu vanzemaljsku grupu doveo u dom građana?
Smatra se da je Veliki Majstor uzeo malo glasova od socijalista, malo od Zavetnice i udelio Nestoru. I tako njegov mahniti kabare preselio u okvire parlamentarne vlasti. Ali, zašto bi to učinio?
Ima mnogo mogućih odgovora, i nijedan od njih ne bi bio potpuno tačan. Nije vladaru preko potrebna Nestorova politička snaga – mada nije ni za bacanje – on je novi folklorni model u vladavini prevarama. Nestor je maskota koja pokazuje čvrstinu svevlašća uz pomoć apsurda. Ali i mnogo više od toga. On je atrakcija koja nadilazi sve dosadašnje arlekine i ozbiljan adut u opitima koji slede.
Neće to biti Jovanov, on je dosadan a agresivan, neprijatan primerak, njegovi nastupi izazivaju ozbiljnu jezu. Orlić se izgubio u uvredama koje se okončavaju opsesivnim ulizivačkim poentama. Martinović poseduje karikaturalnu harizmu, ali on je iz sebe davno istresao sve što je imao. Atlagić i Rističević su beznadežno zastareli i niko ih ne razume.
Nestorović je predviđen za novog upravnika vašara. On ima dovoljno nastranog šarma da kao razumnu ideju proda svaku budalaštinu. Nije predviđen da bude samo klovn koji je zabavan, neodoljiv i smlaćen beskrajnim lutanjima iz kojih nije moguće izaći.
On je projektovan za ozbiljnu politiku, jer ozbiljnijeg od njega SNS nema.
Peščanik.net, 05.01.2024.
Naprednjački duh
6
34
05.01.2024
Da nije bilo pandemije, nikada ne bismo saznali da postoji Branimir Nestorović. On je deo istorije nepoznate bolesti, junak fantastične literature koga je virus doneo među nas. On je samo jedan od onih koji su radosno osvajali javni prostor masovne nesreće.
Nestorović se podsmevao virusu, tvrdeći kako je taj sićušni organizam, ma šta nosio u sebi, nemoćan u sudaru sa našom (srpskom, dakle) genetikom, čija je nadmoć u katastrofama dokazana prigodnom epikom.
Jedan od vitezova naopakog ratovanja protiv masovne bolesti bio je Predrag Kon, trudbenik koji je vrludao između vanrednog stanja, panike, i pauze u epidemiji zbog vanrednih izbora. Svojim stavovima koji su dolazili iz političke centrale a ne iz struke, Kon je unosio mnogo više konfuzije nego objašnjenja, pa je ostala zataškana nedoumica o njegovom delotvornom učešću u masovnoj tragici.
No ipak, Predrag Kon je skoro zaboravljen iako je do samog kraja (ako je kraja bilo) bio zaštitno lice pandemijske bolesti koju niko nije razumeo i čuvar ugleda Gospodara zaraze. Od njega su do danas bar mogla da se očekuju pisana........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
