Divljačko ubistvo u zatvoru ostavilo je Srbiju skoro ravnodušnom. Čovek koji je tamo bio zatočen zbog sitnog prestupa, surovo je zlostavljan i umro mučeničkom smrću. Egzekutori su bili drugi zatvorenici i to pred očima čuvara i verovatno uz njihovo dopuštenje. Malo znamo o sudbini ljudi koje je katancima zarobila država, osim onoga što nam sama kaže: zatvor je to, svašta se u njemu događa, mada retko. Sistem radi, ispitaćemo.
Kad ih stražari zaključaju, osuđenici za sistem prestaju da budu ljudi. Oni koji nemaju dovoljno snage da se sami odbrane ili para da plate zaštitnike, postaju živo meso za nasilnike unutar sistema. Odatle i potiču tipična zatvorska pravila koja se pišu surovim nasiljem. Čak i u Padinskoj skeli gde svoja kratka prekršajna robijanja prežive ili ne prežive ljudi kojima je odrezana naizgled blaga kazna.
Tamo je čovek od 74 godine silovan drškom od metle i umro od unutrašnjeg krvarenja i drugih lomova. Doživeo je neljudska poniženja i nije uspeo da ih preživi. Nije smeo nikome da se požali bojeći se gorih muka, još ne znajući da su njegove bile najgore. Niko nije želeo da vidi šta se događa, niti je lekar primetio da je starac na izdisaju, nego ga je u stanju predsmrtne agonije ponovo izručio mučiteljima.
Ovo je samo jedna, ovlašna slika pakla. Ljudi kojima su oduzeta sva ljudska prava postaju svojina manijaka, monstruma i države u lancima i tamo su mučitelji pouzdani saradnici čuvara. Tako se stvari odvijaju u srpskom hadu, mada bi pokojni Stanimir Brajković svakako bolje prošao u nekom meksičkom zatvoru. Moral najsurovijih robijaša na svetu (i takvo nešto postoji) ne dopušta nasilje nad starcima.
Logika ove smrti ne može se odvojiti od ambijenta nasilja koji je temelj ovdašnje parlamentarne, političke i policijske vlasti. Surovost nad ljudima je prećutno dopušteni oblik opštenja. Smrt obeležava život u Srbiji.
Ubijeni Stanimir je svoju agoniju i kraj dočekao u zatvorenom krugu iz koga nije imao izlaza. Načinio je bizarni prekršaj i kažnjen najpre sa 10, a zatim je kazna pooštrena na 30.000 dinara. Ali, on to nije mogao da plati, pa je svoj dug državi vraćao teškom robijom od 30 dana.
Pokojnik je bio dostupan policiji, nije imao razloga da se krije. Bacio je petardu sa terase, jednu od desetina hiljada koje padaju po gradu kad se nešto navodno slavi. Pogrešio jeste, ali to je bilo nedovoljno za kaznu smrti višednevnim linčovanjem pred očima zatvorskih vlasti.
Policiji je bio dostupan i momak koji je na društvene mreže neovlašćeno postavio film o Džeju, pa je uhapšen i odgovaraće za svoj zločin.
Policiji nisu dostupne ukoljice koje su usred grada izbole i ubile sportistu, pa se udaljile u nepoznatom pravcu. Čitav ritual surovog ubilačkog obreda snimilo je dvadesetak okolnih kamera, ali grupa koljača je negde propala.
Tako je u Srbiji, možda nehotice a pre će biti hotimice, uspostavljena hijerarhija zločina, pri čemu su oni najteži u važećem vrednosnom sistemu dopušteni, a policija juri za počiniocima sitnih prekršaja, ili za ljudima koji na mrežama vređaju omrznutog tiranina, i navodno prete njemu, njegovim precima i potomstvu.
Zakon koji u sebi trpi presedane odustao je od principa, pa tako nije važeći. Ostaje vladanje ličnim dekretima, ili korišćenjem zle diktatorske volje na osnovu koje se osuđuje, amnestira ili prećutkuje. Tako je Milan Radojičić posle više teških zločina ostao na negovanju sedeći u udobnom Vučićevom krilu. Od vođe terorističke grupe i lica sa poternice, prirodno postaje borac za slobodu i neuporedivi patriotski uzor.
Vlasnik Jovanjice više nije uzgajivač opojne droge, nego poslovni čovek koji je sadio konoplju za tkanje gubera i gajio organsko povrće. Amnestiran je ličnom voljom tiranina. Pritvorom se i dalje preti policajcima koji su ga uhapsili.
Kumovi mafijaškog kuma koji su počinili teška krivična dela, nedostupni su pravdi.
Tako je to pod vlašću opasnog kartela: svaka smrt se može objasniti datom neminovnošću, svaka sloboda uglednog člana zločinačkog udruženja interesima države kojom udruženje vlada. Najopasniji zločinci su na slobodi, oni imaju svoju državu.
Drška od metle je iznenadno, ali zasluženo postala simbol mučeništva u Srbiji. Taj strašan događaj sam po sebi obrazlaže mehanizme nasilja nad slabima, bolesnu moć rulje koja se otela svakoj pameti, osim onoj gde je nasilje jedini način opštenja. Silovanje drškom od metle je put u ponižavajuću smrt koju je država želela da prećuti i ostavi zaboravu. Naprednjački zatvori postaju selektivna mučilišta za one koji nemaju snage da se brane ili koji mogu da budu obeleženi kao neprijatelji sistema koji će ih ubiti. Nesrećni Stanimir je bio samo eksperiment i primer za širenje opšteg straha.
Tako sistem radi, svaki život osim izabranih, postaje sve manje vredan. Drška od metle može da postane preteći simbol naprednjačkih kaznenih logora koji se spremaju za masovne prijeme u slučajevima ozbiljnijih otpora diktaturi.
Pakleno stanje u zatvorima ipak nije sasvim pametan odnos vladara i njegove posluge prema onome što ih očekuje: tamo negde je njihova budućnost.
Peščanik.net, 22.03.2024.
Srodni link: Rodoljub Šabić – Sistem koji ne zakazuje
Drška od metle
10
10
22.03.2024
Divljačko ubistvo u zatvoru ostavilo je Srbiju skoro ravnodušnom. Čovek koji je tamo bio zatočen zbog sitnog prestupa, surovo je zlostavljan i umro mučeničkom smrću. Egzekutori su bili drugi zatvorenici i to pred očima čuvara i verovatno uz njihovo dopuštenje. Malo znamo o sudbini ljudi koje je katancima zarobila država, osim onoga što nam sama kaže: zatvor je to, svašta se u njemu događa, mada retko. Sistem radi, ispitaćemo.
Kad ih stražari zaključaju, osuđenici za sistem prestaju da budu ljudi. Oni koji nemaju dovoljno snage da se sami odbrane ili para da plate zaštitnike, postaju živo meso za nasilnike unutar sistema. Odatle i potiču tipična zatvorska pravila koja se pišu surovim nasiljem. Čak i u Padinskoj skeli gde svoja kratka prekršajna robijanja prežive ili ne prežive ljudi kojima je odrezana naizgled blaga kazna.
Tamo je čovek od 74 godine silovan drškom od metle i umro od unutrašnjeg krvarenja i drugih lomova. Doživeo je neljudska poniženja i nije uspeo da ih preživi. Nije smeo nikome da se požali bojeći se gorih muka, još ne znajući da su njegove bile najgore. Niko nije želeo da vidi šta se događa, niti je lekar primetio da je starac na izdisaju, nego ga je u stanju predsmrtne agonije ponovo izručio mučiteljima.
Ovo je samo jedna, ovlašna slika pakla.........
© Peščanik
visit website
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
