We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Italija: svetla strana populizma?

2 1 5
14.06.2018

Foto: Alisa Koljenšić Radić

U poslednje dve decenije Evropa je doživela dve velike krize: izbegličku i krizu evra. Iako su obe još uvek nerešene, one su već duboko promenile političku geografiju kontinenta. Izbeglička kriza je pospešila razvoj populističke desnice u severnim zemljama, a kriza evra je izazvala revolt protiv mera štednje propisanih za spasavanje jedinstvene evropske valute i na kraju dovela do poplave levog populizma na jugu.

Italija je mikrokosmos te dinamiike: ksenofobična Liga (ranije poznata pod imenom Severna liga) dobro se drži u svom tradicionalnom uporištu na severu, Pokret pet zvezdica, nagnut ulevo, sa svojom prepoznatljivom politikom garantovanog osnovnog dohotka za sve građane, najveći uspeh je postigao na južnom delu italijanske čizme. Oni su sada u naizgled neskladnoj koaliciji koja kao da potvrđuje staro pravilo o krajnostima koje se dodiruju. Liberalnu demokratiju istovremeno napadaju levi i desni populisti. Ipak, kao što pokazuju događaji u Španiji, koja je takođe dobila novu vladu prošle nedelje, taj utisak je pogrešan. Nove partije levice u južnoj Evropi nisu znaci sve dublje krize predstavničke demokratije, već pre njeno moguće rešenje. Da li će ovaj zaključak važiti i za Italiju u velikoj meri zavisi od Pokreta pet zvezdica, još uvek nepoznatog i po mnogo čemu novog entiteta, zasnovanog na odbacivanju partijskog organizovanja i profesionalnih medija kao načina povezivanja biračkog tela i politike.

Pokret pet zvezdica u Italiji i Podemos, radikalnu levicu u Španiji, često opisuju kao proizvode mobilizacije gnevnih građana, posebno mladih, posle međunarodne finansijske krize 2008-2009. i mera štednje nametnutih južnim zemljama u doba krize evra. Obe grupe se definišu kao pokreti i ograđuju se od tradicionalnih partija (koje je Beppe Grillo, osnivač Pokreta pet zvezdica, okarakterisao kao „zlo“). One imaju koristi od toga što ih građani povezuju sa idealima neposredne demokratije, posebno sa sistemom neprestane onlajn participacije u odlučivanju kao procesom suprotnim delegiranju moći partijskim profesionalcima. Ali ta priča, „od barikada preko blogova do glasačke kutije“ je ipak donekle varljiva. U Španiji su se veliki građanski protesti protiv politike status kvoa odigrali 2011, ali je Podemos (doslovno „Možemo“) formiran tek 2014. Njegovi osnivači su bili politikolozi koju su shvatili da je glavna pouka protesta da ideje levice više nemaju podršku građana. Umesto podele levo-desno, smatrali su oni, glavna podela treba da bude ona između kaste (la casta) profesionalnih političara i naroda (pueblo), ili prosto: gore (arriba) naspram dole (abajo), ili predstavljeno živopisnom metaforom koju su rado koristili ovi profesori: elite su mačke, a narod miševi. Osnivači Podemosa su čak zaključili: „Ako želite da postupate ispravno, ne radite ono što bi uradila levica“, mada su njihove aktuelne političke ideje, na primer o stambenoj politici i zapošljavanju često bliske ponudi tradicionalne socijaldemokratije.

Taj svesno postideološki pristup je išao zajedno sa neskrivenim naglašavanjem snažnog (i uglavnom muškog) liderstva. Razlog, čini se, nije to što su južni Evropljani nužno skloniji mačizmu, već to što harizmatične ličnosti pomažu uspostavljanju brenda: u ranoj fazi Podemos je na glasačku kutiju stavljao samo portret svog lidera Pabla Iglesiasa, profesora političkih nauka iz Madrida, s........

© Peščanik