We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Bata Mirković - NENORMALNO NORMALAN Čovek

5 8 62
11.01.2019

On govori srcem i nema predrasude. Iskren je do srži i svaka mu misao ima neki smisao. Tih, miran, odmeren. Nekako, van svih šablona našeg galimatijasa. Ne psuje sudije, ne vređa kolege, govori
biranim rečima o ljutom rivalu, izbegava publicitet, poštuje institucije. Čak i kad mu dođe žuta minuta, odmahne rukom, okrene se i ode. Jer što kaže Dučić, ne može čovek da izgovori mudrosti, koliko može da prećuti ludosti.

"Nisam od onih koji će da ’izmere’ pre konferencije, kažem ono što mislim. Tako postupam i u životu. Uvek morate da pokažete poštovanje prema protivniku, ako očekujete da i on vas poštuje. U slučaju da vam on pokaže nepoštovanje, reciprocitet nije rešenje jer se u tom slučaju spuštate na njegov nivo. Imam svoja načela i od njih ne odstupam. Da li to nekome izgleda normalno ili nenormalno, ostavljam drugima da sude".

Dobrodošli u Azbuku Zorana Bate Mirkovića, jednog od retkih normalnih likova na srpskoj fudbalskoj sceni.


...
A kao Atalanta
"Otišao sam da se izmerim sa najjačima. Serija A je u to vreme bila ’najlepši šampionat na svetu’. Imali smo onaj nesrećni embargo od ’92 do ’95 i prelazak u Bergamo je bio veliki izazov u karijeri. Prve sezone odlično 10. mesto, ali smo već u drugoj ispali iz lige zajedno sa Brešom, Lećeom i Napolijem. Atalanta je u tom periodu tako funkcionisala, jedna sjajna sezona, pa prodaja najboljih igrača i onda surova borba za opstanak. Danas je to stabilan i finansijski moćan klub, ali se i dalje drže svoje politike. Imaju najbolju školu u zemlji iz koje svake godine proizvedu nekoliko supertalentovanih fudbalera. Veže me mnogo lepih uspomena za Atalantu. Nažalost, momak koji mi se prvi našao pri ruci i pomogao mi da se uklopim u novu sredinu, nije više među živima. Reč je o Federiku Pizaniju, poginuo je zajedno sa svojom verenicom u saobraćajnoj nesreći ’96 kada je imao svega 21 godinu. Bio je to veliki gubitak za Atalantu, njegovu porodicu, nas njegove prijatelje i ceo italijanski fudbal. Kiko je posedovao ogroman talenat i mnogo je obećavao. Bila je to odlična generacija u kojoj su odskočili Lentini, Inzagi i Morfeo i odmah po završetku sezone otišli dalje. Điđi se vratio u Milan na šest mesci pa produžio u Torino, Pipo je otišao u Juve, a Domeniko u Fiorentinu. Sećam se i Davide Pinata koji je protiv Barija odbranio dva penala Danijelu Andersonu, pa Masima Karere koji je pre dve godine osvojio Premijer ligu Rusije sa Spartakom iz Moskve...".



B kao Bombardovanje
"Bili smo na Paliću, trenirali i osluškivali informacije. Veče pred utakmicu, čuo sam se sa Igorom Tudorom, inače sjajnim momkom i mojim velikim prijateljem. Pita me ’gde si’, ja kažem ’evo u karantinu, spremamo se za utakmicu’. On u čudu, kaže: ’Kakva, dragi utakmica, mi smo već svojim kućama, sutra počinje bombardovanje’. Tako sam ja od Igora ekskluzivno saznao da nema ništa od velikog meča. Svi su se razišli, ja sam ostao još desetak dana u Beogradu i sve vreme bio u kontaktu sa ljudima iz Juventusa. Nisam hteo da napustim zemlju bez svoje majke i bratovih klinaca. Stariji Filip je tada imao tri i po godine, a mala Mila 11 meseci. Tek kad su oni dobili papire, krenuli smo kolimo do Budimpešte, pa letom preko Frankfurta stigli nekako do Torina. Samo tri dana uoči polufinala Lige šampiona protiv Mančester junajteda. Čitavih 16 sati pravog putešestvija".

V kao Vermez
"Poklopilo se da preuzme prvi tim Partizana baš u trenutku kad sam se ja vratio iz Turske. Čak smo i pre toga sarađivali par meseci u Teleoptiku. U to vreme izuzetno perspektivan i ambiciozan trener, pratio je savremene tokove i ne čudi me da smo napravili uspeh u Ligi UEFA. Nikada neću zaboraviti onaj mraz u Dnjepropetrovsku. Odolevali smo sa 10 igrača i jedva čekali kraj utakmice. A onda je Mire Radović zategao nogu i podigao temperaturu. Nikome od nas, od tog trenutka, više nije bilo hladno".

G kao Gordan Petrić
"Veliki prijatelj. Kum. Brat. Čovek koji je maltene deo moje porodice. Neko na koga u svakom momentu mogu da se oslonim, kao i on na mene. Mnogo više od saradnika u stručnom štabu".



D kao Dejan Savićević
"Najpre protivnik na terenu, posle saigrač u reprezentaciji, na kraju i selektor u nacionalnom timu. Ostali smo prijatelji, Dejo je na prvom mestu veliki čovek. O igračkim kvalitetima, suvišno je trošiti reči. Dovoljna je ona jedna italijanska - ’Il Genio’. Fudbal u malom prstu, fizički jak, tehnički perfektan, brz, pun ideja... Niste ni svesni koliko ga je bilo teško čuvati na terenu. Daleko od toga da sam molio trenere da me poštede tog nezahvalnog zadatka. Uvek sam bio vojnik, šta šef naredi, ja ispunim. Ispostavilo se da je meč u Bakuu bio poslednji u reprezentaciji i za mene i za njega. Svi imamo svoj vek. Procenio sam u tom momentu da je kucnuo čas. Ako ja kao igrač izgubim od jednog Azerbejdžana, verovatno i ne zaslužujem više da budem deo državnog tima. Tako sam se i 2006. povukao iz Partizana. Poštenije je i prema sebi i prema drugima kada sam proceniš da je došao kraj. Dejo je u Bakuu pre kraja ustao sa klupe i otišao u svlačionicu. Mi taj detalj nismo primetili zbog dinamike utakmice, ali mogu da ga razumem. To je ljudska reakcija čoveka kome je stalo do nečega".

Đ kao Đukić
"Nisam od onih koji seku u korenu i počinju od nule. Trudim se da maksimalno iskoristim pozitivne stvari koje je ostavio moj prethodnik na klupi. A Đuka je iskusan trener koji odlično radi svoj posao. Svi imamo svoje ideje i vlastite rezone, što ne znači da treba a priori da odbacujemo tuđe. Bili smo najpre saigrači u Radu, posle smo sarađivali u Fudbalskom savezu kada je on vodio mladu reprezentaciju a ja obavljao funkciju direktora i prošle sezone ova primopredaja dužnosti u Partizanu. Sve najbolje o Miroslavu Đukiću".

E kao Emilijano Mondoniko
"Legendarni ’Mondo’. Najskromnija,........

© mondo