Za kreativnu blokadu čuo sam znatno pre nego što sam odlučio da postanem pisac. Znao sam da ta posebna vrsta bele kuge obično dolazi sa godinama. Pisac se vremenom zamori, iščile mu snaga i ideje, a ako nešto i objavi, zlurade mu kolege, po godinama mlađi pisci, sa zadovoljstvom konstatuju da je još jedan velikan pisane reči izlapeo. Bard se muči i pati, kune svoju sudbinu i, ako već nije do tada, oda se piću. Sedi po kafanama i u alkoholnoj izmaglici dosađuje gostima pričajući o svojim velikim nenapisanim književnim delima.
Ima, doduše, i slučajeva da kreativna blokada zadesi i mlade, tek stasale pisce. Objave prvu knjigu, kritika udari hvalospeve, padne neka književna nagrada, evo ih i na televiziji, a na kraju dođu i čitaoci. Mladi književni lavovi odmah počnu da se ponašaju kao najveće zvezde. Potpišu ugovor sa izdavačem sa preciznim uslovima o roku i broju stranica, uzmu avans, rok se približava, avans potrošili, a nikako da nađu onu prvu rečenicu od koje im zavisi i nova knjiga i ugovor i književnička budućnost. Za takve se ne kaže da su izlapeli, već da im je slava udarila u glavu.
Nisam, međutim, čuo za slučaj da kreativna blokada uhvati pisca pre nego što objavi svoje prvo veliko delo. Upravo, to se desilo meni.
Za mene niko ne može da kaže da sam sagoreo stvarajući, a ni da mi je slava udarila u glavu – nit sam šta veliko stvorio, nit sam slavan. A eto, stigla me ta pošast.
Kad sam odlučio da postanem pisac, glava mi bila puna ideja, neviđeni brainstorming, pa i više od oluje, pravi uragan. Krenem za jednom idejom, sednem da pišem, druga mi se učini boljom, ja za drugom, pa za trećom... i tako redom.
Stotine je naslova i započetih stranica mojih nesuđenih velikih dela, ali ni kratku priču nisam uspeo da sastavim.
Mučio sam se mučio, čak sam sumnjao i u svoj talenat, dok konačno nisam shvatio – ja jesam talentovan pisac, ali u kreativnoj blokadi.
Odmah mi je laknulo.
Sve sam svoje stvaralačke probleme zamenio za jedan jedini – kako naći lek za moj slučaj kreativne blokade.
Uzeo sam istoriju književnosti u ruke, jer je i ona učiteljica, ako ne svima, piscima sigurno i, naravno, počeo sam od klasika.
Klasici su problem kreativne blokade rešavali na klasičan, reklo bi se pomalo i zastareo, način. Prodavali su dušu đavolu.
Ako su mogli klasici, što ne bih mogao i ja.
Još jednom sam pažljivo iščitao sva dela o doktoru Fustusu počev od Johana Spisa, preko Getea, pa do Marloa i Tomasa Mana i odlučio da svoju dušu Đavolu prodam što skuplje. Da mi nešto ne bi promaklo sastavio sam nacrt ugovora.
U tom ugovoru, koji doduše nije ispisan krvlju kao što je kod klasika uobičajeno, već na računaru, nagrade za moja buduća književna dela satavio sam pod prvu tačku.
NIN-ova nagrada za najbolji roman godine je u vrhu liste. Ne zbog njenog naročitog ugleda, već da proverim koliko je Đavo moćan. Pretpostavljam da će se Sotona nećkati i da će reći kako se na taj žiri ne mže uticati, jer njegovi članovi ni sami ne znaju kud i na koju stranu udaraju. poslednjih godina. To je njegov problem. Neka on vidi šta će i kako će sa žirijem, neka ih omađija, nagovori, prevari, premaže đavoljim mastima... on je Đavo, nisam ja, ja sam pisac.
Zatim slede internacionalne nagrade: Pulicerova, Bukerova i na kraju Nobelova. Upravo tim redosledom. Kad sam se setio da Dž. M. Kuci, a verovatno još poneki živi pisac, već ima sve ove nagrade, izvršio sam ispravku. Dodao sam da mi se umesto jedne, imaju dodeliti tri Nobelove nagrade za književnost. I to sve tri u istoj godini.
Pod tačkom drugom naveo sam spisak domaćih i stranih izdavača koji imaju da objavljuju moja dela. Neću ja više da obijam ničije pragove. Dosta je bilo.
Na koje će se sve strane jezike prevoditi moje buduće knjige, regulisano je u trećoj tački Ugovora. Tu sam bio koncizan i jasan: na sve jezike kao i Biblija.
Tačka četvrta obuhvatila je tiraže, a peta moje nastupe na domaćim i stranim TV mrežama.
Na kraju Ugovora dodao sam i uobičajene formalnosti – da će ugovorne strane međusobne sporove, ukoliko do njih dođe, rešaviti sporazumno i u skaldu sa dobrim poslovnim običajima, te da je u slučaju spora nadležan Trgovinski sud u Beogradu.
Taman kad sam se potpisao na svojoj strani Ugovora, setio sam se da moram nešto učiniti i za svoj narod, a ne samo za sebe. Ugovoru sam dodao Aneks 1. Evo kako on glasi:
«Da Kosovski parlament jednoglasno poništi svoju odluku o nezavisnosti, te da donese rezoluciju o vraćanju u okrilje majčice Srbije, kao i rezuluciju o odustajanju od svakog oblika autonomije, sem lokalne samouprave nivoa skupštine stanara.»
Računao sam, ako Kosovo nisu uspeli da sačuvaju nacionalni pregaoci, politički lideri, molebani, Rusija, Savet bezbednosti, onda je i đavolja rabota legitimna i legalna.
Odabrao sam najudobniju fotelju u stanu, dovukao je u najtamniji ugao moje radne sobe i sa spremnim nacrtom ugovora čekao Sotonin dolazak.
Čekao sam i čekao ni sam ne znam koliko noći zaredom. Uvek od ponoći, pa do prvih petlova. Nije došao.
Ili su moji zahtevi bili preveliki ili ga duše pisaca više ne interesuju ili Đavo ima preča posla.
Pakt sa Sotonom je propao, a ja sam lek za kreativnu blokadu morao tražiti na drugom mestu.
Okrenuo sam se moderni i postmoderni.
Džojs i sledbenici lek za kreativnu blokadu nalazili su u piću – više puta sam pokušao, na mene ne deluje.
Kastaneda je tragao za pejotlom po meksičkim vrletima – Meksiko je daleko, a pitanje je da li je, posle dugogodišnje najezde pisaca, muzičara i stvaralaca svih mogućih vrsta, ijedna pečuraka preostala.
Haksli je svoju kreativnu blokadu lečio obilato uzimajući lek po imenu LSD, ali lako je bilo njemu, LSD je u to vreme bio legalan.
U beznađu koje me je zahvatilo, kao davljenik koji se hvata za poslednju slamku, lek za kreativnu blokadu pokušao sam da nađem u našem sistemu zdravstvene zaštite. Već na prvom koraku, kod lekara opšte prakse, rečeno mi je da kreativne blokade nema u zvaničnom registru bolesti ministarstva zdravlja. Zamolio sam da se pokuša nešto pronaći pod «kreativna impotencija». Ima impotencija, ali ne i kreativna. U Srbiji se boluje od svega i svačega, ali bogufala što se tiče kreativnosti svi su zdravi. Svi, sem mene nesrećnika.
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
Nikkei Editorial
visit website
