Bez njega, Rudolfa Hesa, Hitler ne bi postao ono što je postao. Hes je bio taj koji je Hitleru otkrio i pozajmio neophodne ideje i alate da bi se Nemačka, poražena i ponižena u Prvom svetskom ratu, vratila, kako je govorio, „na put veličine”. Na tom putu mešaju se geopolitika i ratna brutalost, erotika, ezoterija i okultno, prevare, iluzije i smrt miliona.
***
Film Džonatana Glejzera Zona interesa koji je nedavno nagrađen sa dva Oskara, uključujući i Oskara za najbolji međunarodni film, posvećen je komandantu nacističkog logora Aušvic Rudolfu Hesu. Postoji, međutim, jedan drugi, mnogo istaknutiji i zagonetniji Rudolf Hes, o kome ne bi bilo tako lako da se snimi film. Ne zbog toga što on to ne zaslužuje, nego zbog kompleksnosti njegovog životnog sižea.
Razlika između dva Hesa nije samo u načinu na kojem se piše njihovo prezime, koje se isto izgovara: komandant logora Aušvic bio je Rudolf Franc Ferdinand Hes (Rudolf Franz Ferdinand Höss), rođen u Baden-Badenu 1900, dok je Rudolf Valter Ričard Hes (Rudolf Walter Richard Heß), rođen 1894 u u Aleksandriji, u Egiptu, bio imenovani Hitlerov zamenik od 1933. do 1941.
Ovaj drugi Rudolf Hes je bio „Hitlermejker” – čovek koji je stvorio Hitlera. Bez njega, Hitler ne bi postao ono što je postao. On je bio taj koji je Hitleru otkrio i pozajmio neophodne ideje i alate da bi se Nemačka, poražena i ponižena u Prvom svetskom ratu, vratila, kako je govorio, „na put veličine”. Na tom putu mešaju se geopolitika i ratna brutalost, erotika, ezoterija i okultno, prevare, iluzije i smrt miliona.
Upravo njemu Hitler je 1933. dao pravo da odlučuje o svim pitanjima nacističke partije, sve nemačke vojne akcije pripremane su uz njegovo učešće, on je bio taj koji je odobrio antijevrejske zakone, a 1939. godine upravo njega je Hitler imenovao za naslednika, čime je postao centralna ličnost njegovog užeg kruga.
Hes je pre Hitlera usvojio ideologiju koju je preneo Hitleru i bio je, izvesno, koautor manifesta „Majn kampf” (Mein Kampf); sam Hitler mu je odao priznanje za naslov ove knjige. Hes je osuđen na Nirnberškom procesu na doživotnu robiju koju je – kao poslednji osuđeni nacista – služio sve do 1987. godine. Tada se, prema zvaničnim tvrdnjama, ubio u zatvoru Špandau, a prema tvrdnjama porodice i mnogih drugih, bio je ubijen da ne bi odao mračne tajne predratnih i ratnih zapleta čije otkrivanje bi moglo da izmeni istoriju Drugog svetskog rata kakvu danas znamo.
Kao Hitlerov zamenik, Hes je 10. maja 1941. odleteo „meseršmitom” ka Velikoj Britaniji i spustio se u Škotskoj. U ovoj najmisterioznijoj misiji Drugog svetskog rata Hes je navodno tražio primirje sa Velikom Britanijom – kako bi Rajh mogao neometano da se posveti obračunu sa Rusima – koji je i usledio šest nedelja kasnije. Od tada pa sve do danas traje enigma o pravoj prirodi, ciljevima i rezultatima njegovog poduhvata.
Sporazum s Britancima nije postigao, nego je završio u zatvoru u londonskom Taueru. Hitler ga se odrekao, proglasio ga ludim i zamenio ga Martinom Bormanom. Ali od 20. maja 1941. više nije bilo nemačkog bombardovanja ciljeva u Britaniji, a mesec dana kasnije počela je operacija „Barbarosa” – napad na Sovjetski Savez. Tek 1943, nakon odlučujućih nemačkih poraza na sovjetskom ratištu, došlo je do otvaranja „drugog fronta” na Zapadu. O detaljima Hesove sudbine u Velikoj Britaniji Sovjete je lično izveštavao njihov veliki obaveštajac Kim Filbi.
Rudolf Hes, koji je sebe smatrao poslednjim čuvarem zastave nacističke partije, proglašen je na suđenju u Nirnbergu krivim za dve od četiri tačke optužnice, i osuđen na doživotnu robiju.
O svom letu u Britaniju na suđenju je samo rekao: „Imam zadovoljstvo što znam da sam pokušao da uradim nešto da okončam rat.” Kada je bio suočen sa dokazima o Holokaustu, za Hitlera je prokomentarisao: „Pretpostavljam da svaki genije ima demona u sebi – ne možete ga kriviti zato što je u njemu.”
U završnoj reči na sudu je rekao: „Bilo mi je dozvoljeno da mnogo godina radim pod najvećim sinom kojeg je moja zemlja rodila u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji. Čak i da mogu, ne bih želeo da izbrišem ovaj period iz svog života. Srećan sam što znam da sam izvršio dužnost prema svom narodu. Ne kajem se ni zbog čega. Kada bih počeo iznova, postupio bih isto, čak i kada bih znao da ću na kraju biti spaljen na lomači.”
Posle Hitlerove smrti, za njegove simpatizere Rudolf Hes je postao figura koja je oličavala kontinuitet nacizma i nakon njegovog poraza. Hitlerov nesuđeni naslednik ostao je jedini čvrsti, uvereni i nepokolebljivi branilac nacističkih ideja i ideologije. Nikada ih se nije odrekao, čak ni na suđenju. Njegove poslednje reči u Nirnbergu su bile: „Ni za čim ne žalim.”
Utamničen je u zatvoru Špandau, u Zapadnom Berlinu. Kada su 1966. taj zatvor nakon odslužene kazne napustili Baldur fon Širak i Albert Šper, sledeće dve decenije Hes je bio jedini nacistički osuđenik u zatvoru i za poklonike živi spomenik nacionalsocijalizma. Nakon njegove smrti 17. avgusta 1987. Špandau je srušen, da ne bi postao centar neonacističkog kulta, a Hesovi ostaci su izvađeni iz groba, kremirani i razvejani.
U Trećem Rajhu su govorili: „Ako želite da znate šta Adolf misli, slušajte šta Rudolf kaže.” Bio je Hitlerov „alter ego”.
Iz svoje kancelarije u „Smeđoj kući” – nacističkom štabu u Minhenu – Hes je nastojao da se infiltrira u sve aspekte nemačkog života, zadržavajući dve različite, ali komplementarne uloge.
Prva je bila uloga vrhovnog sveštenika kulta Firera. Zajedno sa Jozefom Gebelsom, ministrom propagande, Hes je bio glavni arhitekta mita o Hitleru kao osobi većoj od smrtnika, prožetoj gotovo natprirodnim moćima i poslatoj od Proviđenja. Tokom govora u Kilu u avgustu 1939. rekao je: „Proviđenje mu je dalo darove i moći da iskoristi povoljne i nepovoljne zatečene okolnosti da ih vremenom upotrebi za postizanje svog cilja: spasenje Nemačke.”
Druga njegova uloga bila je uloga branioca pravih vrednosti nacističke partije. Na Hesov 45. rođendan u jednom nacističkom listu opisan je kao „glasnik i prorok” (Kunder und Mahner). Hes je, pisalo je, „čovek koji je više od bilo kog drugog pripadnika pokreta glasnik nacionalsocijalističke ideje – a time i sluga misije Adolfa Hitlera – prepoznat i od od naroda kao budni prorok koji se stara da nacionalsocijalizam ostane čist i neiskrivljen, da sve što se dešava u ime nacionalsocijalizma zaista i bude nacionalsocijalističko”.
Vremenom, pak, Hes je postao poznat i kao „dobri nacista”, čovek bez lične žudnje za vlašću, posvećen rešavanju svakodnevnih problema nemačkog stanovništva. Na partijskom mitingu u Nirnbergu pozivao je članove stranke da u svemu prihvate umerenost, da izbegavaju preterano pušenje i piće, ali i da se bave vežbanjem i radom.
U Prvom svetskom ratu je bio pilot i više puta ranjen, a nakon rata se pridružio desničarskim frajkorskim jedinicima i učestvovao u uličnim borbama protiv levičara u Minhenu, ali je počeo i da pohađa časove ekonomije i istorije na minhenskom univerzitetu.
Jedan od onih koji su obratili pažnju na mladog Hesa bio je profesor Karl Haushofer koji se, pored kursa geopolitike koji je držao na univerzitetu, pokazao i kao veliki stručnjak za istočnjačku filozofiju, misticizam i teozofiju i njima zarazio Hesa.
Hes i Haushofer su se prvi put sreli u leto 1919, kada ga je zajednički prijatelj pozvao da večera u Haushoferovoj kući. Na Univerzitetu u Minhenu Hes je potom postao Haushoferov lični asistent, a akademik ga je opisao kao „svog omiljenog učenika“, iako su, doduše, „njegovi srce i idealizam bili veći od njegovog intelekta”. Poznato je i da Hes bio član društva Tule, kojim je upravljao Haushofer.
Penzionisani general-major, profesor Haushofer bio je harizmatična figura sa svojim hladnim očima, brkovima u obliku morža i sklonosti ka trodelnim odelima od tvida. Verovao je da je „životni prostor” (Lebensraum) ono što je Nemačkoj potrebno. U časopisu koji je izdavao predstavljao je svoj koncept krvi i tla, po kome je za opstanak nacije neophodna politika proširenja životnog prostora kroz okupaciju zemalja na nižem stepenu razvoja. Po njegovom planu, „Velika Nemačka” bi trebalo da bude i okružena širokim pojasom pokornih država, koje bi delovale kao tampon zona protiv bilo kakvih budućih napada.
Nakon poznanstva sa Haushoferom, Hes je 1920. u kratkom vremenskom periodu upoznao dvoje ljudi za koje će vezati svoj um i srce: svoju buduću suprugu Ilsu Prel i svog budućeg vođu. Naime, Hes i Prel su zajedno otišli u Šternekerbrau i slušali kako Adolf Hitler osuđuje poraz Nemačke i Versajski sporazum, a krivicu za njih pripisuje Jevrejima i boljševicima. Hes je bio opčinjen Hitlerovom pojavom. Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji pridružio se juna 1920, a zatim je svoju posvećenost preneo i u učionicu.
Kada je Univerzitet raspisao konkurs za esej, on je na temu „Kakav mora biti čovek koji će Nemačku vratiti u visine?” napisao delo u kome je tvrdio da se nacionalno jedinstvo može obnoviti samo pod vlašću nacionalnog vođe koji, ako je potrebno, neće bežati ni od krvoprolića jer se veliki problemi uvek rešavaju krvlju i gvožđem. Ovaj rad, odobren od profesora i studenata, dobio je univerzitetsku nagradu.
Posle pokušaja puča novembra 1923, Hitler i Hes su se našli u zatvoru Landsberg. U zatvoru ih je jednom prilikom posetio i profesor Haushofer i doneo im primerke Političke geografije Fridriha Racela i O ratu Karla Filipa Gotliba fon Klauzevica. Hitler je u Landsbergu počeo da piše Majn kampf, i to tako što je tekst diktirao Hesu, a ovaj je, kao školovani stenograf, zapisivao, ali delom u knjigu unosio i svoje ideje.
Čvrsta veza Hitlera i Hesa, začeta u zatvoru, nastavila se i po izlasku iz njega. Majn kampf je objavljen prvi put u dva toma 1925. i 1926. godine, a Rudolf Hes je bio urednik ovih izdanja. Kada je u februaru 1925. Hitler najavio ponovno formiranje SA odreda i NSDAP-a, imenovao je Rudolfa Hesa za svog ličnog sekretara.
Postojala je sumnja i da postoji homoseksualna veza između Hitlera i Hesa. Nije slučajno što je među partijskom elitom ovaj dobio nadimak „deveruša Hes”. Hesovi nacistički drugovi, koji su ostavili svoje memoare, slažu se u jednom: Rudolf Hes je obožavao Hitlera.
Istoričar Rajner Šmit tvrdi: „Koliko ja znam, Hesov dosije, koji je otvorio KGB, nosi oznaku ‘Crna Berta’, što mu je bio nadimak u berlinskim homoseksualnim krugovima. Britanski psihijatri, koji su godinama posmatrali Hesa u zatvoru i pisali izveštaje, verovali su da je od 1923. godine i zatvora Landsberg imao homoseksualnu vezu sa Hitlerom. Oni su tvrdili da je njegova vezanost za Firera zasnovana ne samo na ideologiji, već i na homoseksualnim odnosima.”
U proleće 1941. godine Velika Britanija se tresla pod udarima Hitlerovog Luftvafea. Kolinter je uništen samo jednim napadom, a Najbland, centar engleske ratne industrije, bio je izložen kontinuiranom bombardovanju. Američki ambasador u Londonu, Kenedi, napisao je predsedniku Ruzveltu: „Gospodine predsedniče, Engleska je gotova”.
Britansko ostrvo, teško pogođeno ratnim razaranjima i odsečeno od izvora sirovina, suočilo se nacističkom Nemačkom za koju je radio čitav evropski kontinent.
A onda, potpuno neočekivano, Hes je 10. maja odleteo upravo tamo – u misiju za koju je tvrdio da je njegova ideja – da privoli Britance na primirje koje je Hitleru bilo potrebno pred odlučni napad na Sovjetski Savez.
Poslednja ličnost s kojom se Hes sreo pre odlaska bio je Alfred Rozenberg koji je o tome ostavio svedočenje u svojim dnevnicima, jer bi to „jednog dana moglo da bude od psihološko-istorijskog interesa”.
U nedelju uveče, 14. maja 1941, Rozenberg je prvi put čuo vest o Hesovom putu. Hitler je bio besan. „Bili smo svi nokautirani vešću i pokušavali smo da sebi objasnimo šta se dogodilo“, napisao je Rozenberg. On je inače mislio da je Hes patio od teške depresije, da je malo radio i da nije dorastao položaju koji je zauzimao.
Za Rozenberga, Hesov čin bio je samo izraz njegovih patoloških poremećaja. Za njega je bila odgovorna Hesova ljubav prema astrolozima i bioenergetičarima, koja je bila tako velika da ga je i odvela ka tom sumanutom činu. Po njemu, Hitler nije imao pojma da je za šefa svoje kancelarije izabrao glavnog branioca astroloških prognoza. Pre polaska, Hes se navodno konsultovao sa astrolozima, uključujući Ernsta Šultea-Štrathausa, o izboru najboljeg datuma za poduhvat. I Rozenberg i Borman su požurili da uvere Firera da je Hesovo ludilo izazvano njegovom strašću za „političko proricanje sudbine”.
Nekoliko dana kasnije u Nemačkoj su identifikovani odgovorni za Hesov neovlašćeni let – astrolozi čije je mišljenje Hes uvek uzimao kao vodilju za akciju. Šef Glavnog ureda za bezbednost Rajha (RSHA), Rajnhard Hajdrih, pokrenuo je 9. juna 1941. godine takozvanu „Hesovu operaciju” protiv nemačkih ezoteričara. Stotine okultista je privedeno ili uhapšeno, hiljade knjiga i predmeta od njih je zaplenjeno. Međutim, većina okultista puštena je u roku od nekoliko nedelja, a represija protiv njih nazvana je „upadljivo umerenom” u poređenju sa načinom na koji se Rajh obrušavao na Jevreje i komuniste.
Još jedna zanimljiva verzija dodaje se astrološkoj komponenti Hesovog leta u Britaniju. Četrdesetih godina prošlog veka u britanskoj mornaričkoj obaveštajnoj službi radio je mladi, energični oficir Ijan Fleming, koji će kasnije postati poznat kao autor knjiga o „agentu 007” Džejmsu Bondu. Među svojim kolegama Fleming je tada bio poznat kao autor neobičnih obaveštajnih ideja koje su, začudo, uspešno sprovođene.
Po ovoj verziji, Fleming je navodno znao ne samo za fanatično verovanje Rudolfa Hesa u astrologiju, već i da je Hitlerov zamenik donosio važne odluke tek nakon konsultacija sa zvezdama. Fleming je tvrdio da su britanske obaveštajne službe sistematski radile sa predstavnicima okultnih nauka u Švajcarskoj i Minhenu sa kojima je Hes komunicirao, a one su se navodno postarale da Hes dobije horoskope koji mu u povoljnom svetlu pokazuju rezultate leta u Englesku.
Britanski istoričar Piter Pedfild, autor knjige Hes, Hitler i Čerčil govorio je o dokumentu, nacrtu mirovnog ugovora Nemačke i Britanije koji je Hes navodno poneo sa sobom, a koji se sastojao iz četiri dela. Prvi deo, označen kao „A”, odnosio se na dokumente kojim se britanskoj vladi ukazivalo da je posle sloma Francuske beskorisno nastaviti rat; „B” je morao da uveri Britaniju da će, ako izađe iz rata, zadržati svoju nezavisnost i kolonije, ali da se neće mešati ni u unutrašnje ni u spoljne poslove evropskih zemalja; „C” je ponudio 25-godišnji savez sa Rajhom, a „D” garanciju da će Britanija zadržati dobronamernu neutralnost prema Nemačkoj tokom nemačko-sovjetskog rata.
Oni koji su posredno mogli da pomognu Hesu da sklopi mir s Britancima bila su dvojica njemu bliskih ljudi, dr Karl Haushofer i njegov sin Albert, kao i njihov prijatelj, engleski lord Daglas Hamilton, za koga su znali da neguje simpatije prema nacističkoj Nemačkoj.
U konceptu superiornih rasa, iznetim u Hitlerovom Majn Kampfu, navodi se da su Nemci i Britanci srodni narodi. U ovom sistemu rasnih privilegija Hitler i Hes izdvojili su Šveđane, Normane, Norvežane i Balte kao narode bliže Nemačkoj. Rusi i Poljaci moraju biti uništeni kao rasno inferiorni. S druge strane, Britanci su bili rasno niži od Nemaca, ali rasno kompaktniji od Francuza ili Rumuna. Stoga je Hitler imao određene simpatije prema Britaniji i to je više puta isticao.
Nekoliko dana po Hesovom dolasku, Bi-Bi-Si je emitovao ironičnu poruku: „Danas nijedan ministar Rajha nije doleteo na britansku teritoriju.”
U oktobru 1942. sovjetski obaveštajac Kim Filbi je u svom izveštaju Staljinu i Molotovu naveo: „Široko rasprostranjeno uverenje da je Hes neočekivano odleteo u Britaniju je lažno. Mnogo pre leta, Hes se po ovom pitanju dopisivao sa lordom Hamiltonom, razgovarajući s njim o svim detaljima predloženog leta. Međutim, do njega nisu stigla sva Hamiltonova pisma. Hamiltonove navodne odgovore Hesu sastavila je obaveštajna služba. Tako su uspeli da namame Hesa u Britaniju… Hes je u svojim pismima detaljno iznosio planove nemačke vlade za napad na Sovjetski Savez, a ova pisma su sadržala i predloge o potrebi okončanja rata između Britanije i Nemačke.”
Filbi je izvestio i o Hesovim pregovorima sa lordom Hamiltonom, kao i sa lordom Biverbrukom i britanskim ministrom spoljnih poslova Entonijem Idnom nakon sletanja u Škotsku.
„Sada nije vreme za mirovne pregovore, ali u daljem razvoju rata Hes može postati centar intriga za sklapanje kompromisnog mira i biće koristan i za mirovne struje i u Engleskoj i za Hitlera”, naveo je Filbi.
Posle Drugog svetskog rata Hes je prebačen u Nemačku. Na Nirnberškom procesu mu je suđeno po četiri tačke: vođenje agresivnog rata, zločini protiv mira, ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Međutim, kako Hes nije lično učestvovao u ratnim zločinima, osuđen je na doživotni zatvor.
Na samom suđenju Hes nije rekao ni reči o misiji u Engleskoj, što je samo podgrejalo sumnje u prirodu njegovog leta i odnosa sa Britancima. Odbijao je da odgovori i na mnoga druga pitanja, tvrdio je da ne prepoznaje čak ni najbliže saradnike, a lekari su potvrđivali da pati od amnezije.
U Špandauu, gde su držani osuđeni nacistički zločinci, Hes je bio stranac među svojima. Zatvorenici su se trudili da nemaju ništa sa njim, a i on sam ih je izbegavao. Nije želeo da prima posete ni članove svoje porodice.
Prema rečima očevidaca, nakon što je proveo ukupno 46 godina u zatvorima u Engleskoj i Špandauu, Hes nije bio slomljen, ni moralno ni fizički. Još se nadao da će biti slobodan. Činilo se da se okolnosti razvijaju u njegovu korist – u štampu su procurili izveštaji da je sovjetska strana spremna da razmotri ovo pitanje.
Ruski istoričar Roj Medvedev je svedočio: „Čak je i moj dobar prijatelj akademik Saharov napisao u jednom od svojih novinarskih članaka da se problem nesrećnog Hesa mora rešiti. Onda je sovjetska štampa napala Saharova jer je navodno štitio ratnog zločinca. Pitao sam ga zašto to radi? ‘Šteta, bespomoćni starac sedi u zatvoru, čuvaju ga četiri države. Besmislena situacija. Moramo ga osloboditi’.” Isto je tražio o čuveni sociolog Norbert Elijas.
Zajednički napor da se obezbedi Hesovo oslobađanje, orkestriran od strane porodice i raznih simpatizera, desio se pet godina pre njegove smrti. Hes je 1982. poslednji put podneo molbu za puštanje na slobodu, insistirajući na činjenici da on više ne predstavlja pretnju ni za koga. Uzalud.
U kući njegovog sina Volfa Ridigera 17. avgusta 1987. godine u 18.35 zazvonio je telefon. Uprava zatvora u Špandauu ga je zvanično obavestila o smrti njegovog oca. Prema zvaničnoj verziji, zatvorenik broj sedam, 92-godišnji Rudolf Hes, izvršio je samoubistvo vešanjem električnim kablom.
Nedugo potom, zvanična verzija događaja je osporena i postala je katalizator za novu rundu spekulacija koje su se odnosile na njegovo moguće ubistvo od strane britanskih tajnih službi ili drugih sila, a osim toga, pojavile su se i tvrdnje da u zatvoru uopšte nije ni bio pravi Hes, nego njegov dvojnik.
Među onima koji su verziju o samoubistvu dovodili u pitanje bio je i Hesov sin Volf Ridiger Hes, koji je za očevu smrt optuživao britanske službe.
„Da je moj otac izašao iz zatvora”, tvrdio je Volf Ridiger, „onda bi, najblaže rečeno, nastali problemi; moj otac nije hteo da ćuti.” Hes je, navodno, znao da će napustiti zidine Špandaua i jednom svom čuvaru je rekao da će uskoro dati izjavu koja će potresti svet. Ridiger Hes veruje da je njegov otac bio spreman da prekrši zavet ćutanja i kaže celu istinu o istoriji pre mnogo decenija, zbog čega je ubijen.
Malo je verovatno da treba računati na potpunu istinu o Hesovoj misiji. Ali jedno je sigurno: Engleska nije prihvatila Hitlerovu ponudu koju joj je odneo Rudolf Hes. Da je istorija drugačije odredila, možda bi crna boja još uvek preovladavala na mapi sveta.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: RTS OKO
Naslovna fotografija: Central Press/Getty Images
BONUS VIDEO:
login
who are we?
contact us
qosheapp
Toi Staff
Gideon Levy
Belen Fernandez
Andrew Mitrovica
Mort Laitner
Nikkei Editorial
Rami G Khouri
Ali Fathollah-Nejad
visit website
