We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Српски пут у ЕУ-топију

2 0 0
14.01.2018

1. Увод

Нефункционална Европска унија (ЕУ) се урушава и саморазмонтирава уживо пред нашим очима. Не само што већ једну деценију земље чланице не могу да се договоре скоро о ниочему битном (монетарна и фискална политика, криза еврозоне, расподела најезде миграната из муслиманског света, енергија, гасоводи, незапосленост, признавање независности Косова и Метохије, оружани напад на Либију, подршка побуњеницима широм Блиског истока, генетски модификована храна, граница исмеђу Словеније и Хрватске,...), већ се несклад злоћудно шири и на много дубљем плану унутар ЕУ. Ово је очигледно посебно на ободима ЕУ. Земље чланице ЕУ не само да су на географској периферији ЕУ, већ све више постају и политичка периферија ЕУ. Поврх свега ту је и стварање непринципијелних коалиција које владају у земљама ЕУ и које првенствено воде бригу о сопственим интересима како и даље да остану на власти, а не за добробит народа.[1]

Најновији пример дезинтеграције, истина споре, у ЕУ је Споразум о одбрани између Британије и Пољске потписан крајем 2017.[2] Овај ’споразум говори мање о сарадњи између две земље, а много више о спором назадовању Европе ка реалностима које су владале пре стварања ЕУ’.[3] Земље чланице ЕУ све више стављају у први план свој национални интерес (са пуним правом), па све више и радије улазе у билатералне споразуме са другим државама него што то чине на мултилатералном плану.

Овај чланак се наставља на наше пређашње расправе на тему Србије и њеног бесконачног пута ка ЕУ. Износи се понашање ЕУ према бившим социјалистичким земљама које су приступиле ЕУ, несхватање функционисања ЕУ, ’коначно’ решење за Косово и Метохију као услов за приступање ЕУ, референдум као недвосмислено изражавање народне воље и попуштање Србије пред притисцима из централе ЕУ. Закључак износи предлог шта Србија треба да учини у оваквом неповољном склопу ствари.

2. Понижавање Истока

Занемаривање, чак понижаванње истока ЕУ, рецимо Пољске, било је очито и код реизбора Доналда Туска за Председника Савета ЕУ 2017. Његова родна Пољска у којој је био премијер (2007-14) била је изричито против таквог реизбора, али је ’бриселска машинерија’ ипак успела да га поново устоличи на то место.[4] Остављамо политичарима и правницима да расправљају о томе колико је реизбор Туска био легалан, а колико легитиман.

Постављени (а не од народа изабрани) управници у централи ЕУ критикују Пољску због ’недемократског’ понашања.[5] Полска, али и друге земље, вероватно нису схватиле да се приступањем ЕУ губи значајан део неприкосновености (суверенитета) државе. Пољској се замера: што планира да повећа контролу над системом судства (да га политизује са циљем да га очисти од остатака судија из комунистичког режима); што одбија да прими мигранте из муслиманских земаља; што је државна власт повећала контролу над радијом и телевизијом; што намерава да ограничи рад иностраних медија; и што не дозвољава прекиде трудноће изузев у строго ограниченом броју случајева. Пољској се прети санкцијама које укључују одузимање права гласа у ЕУ на основу члана 7 Лисабонског уговора и ускраћивање фондова из буџета ЕУ. Дакле, неизабране технократе у централи ЕУ из Брисела покрећу поступак за кажњавање демократски изабране владе земље чланице![6] Која је земља следећа мета? Мађарска? Чешка? Нова влада у Аустрији је такође под лупом ЕУ.

Контра-аргумент технократама у Бриселу је да је Пољска влада изабрана на демократским изборима и да изражава народну вољу јер има његово овлашћење потврђено на ваљаним изборима. Исто може да се каже и за владе у Чешкој, Мађарској и Аустрији. Како и због чега такве владе могу да се критикују да су недемократске? Казнене мере против Пољске највише су усмерене као мера застрашивања према осталим земљама чланицама које су биле у бившем Источном блоку. Мађарска намерава да искористи право вета на такву одлуку против Пољске.

У исто време када је почела процедуру за увођењем казнених мера против Пољске, Европска комисија затвара очи над бруталним поступањем шпанске полиције против демонстраната у Каталонији током октобра 2017. или над лошим опхођењем према азилантима у камповима у којима се налазе. Двоструки стандарди у централи ЕУ? Не, већ спровођење прихваћених принципа на начин како ветар дува у датом тренутку. Ако се тако поступа према државама пуноправним чланицама, какве тек принципијелне ставове могу да очекују земље које стреме ка чланству у ЕУ?

Немачка, тј. Англела Меркел канцеларка немачке, самовољно је позвала мигранте да дођу[7] у ту земљу 2015, а да за то није унапред питала никога у ЕУ. Када јој је пристигло милион-два миграната, Немачка у новој ситуацији жели европску солидарност тако да све земље чланице ЕУ поделе тај терет. Пољска, Чешка, Мађарска и друге земље централне Европе нису биле колонијалне силе и имају одређене отворене отпоре против имиграције из ваневропских земаља.[8] Наведене земље су пре спремне да изгубе фондове уз Брисела (као ’казну’) него да прихвате обавезне квоте за пријем нежељених ваневропских миграната, поготово ако су Муслимани. Чак и старе земље ЕУ имају очигледне проблеме са интеграцијом миграната у своје друштво и са њиховим неприкладним понашањем према женама, без обзира на ограђене зоне у којима би жене требало да се осећају безбедно. Јединство ЕУ и по питању миграната не постоји, а није ни на видику.

Земље оснивачи ЕУ имале су другачији систем државне управе од оних које су им се касније придружиле. Британија, рецимо, није имала Врховни суд до 2009; навећим делом XX века имала је само државни радио и телевизију и спречила је приступ том тржишту осталим актерима; Француска је имала закон који није дозвољавао да се вређа председник; а Немачка је забрањивала нацистичке политичке покрете.[9] ’Оно шта је јасно у вези са Пољском, Мађарском и Чешком је да је њихова јавност изабрала да се не хармонизује са Европом на исти начин и због истих разлога због којих је Британија изабрала да не остане у ЕУ.’[10]

Хармонизација унутар ЕУ укључује много тога, скоро све видове живота и рада почевши од дужине мердевина, дозвољене закривљености краставаца, преко статистике, висине штикли које носе фризерке на послу, благостања животиња у оборима, па све до обавезног броја миграната из муслиманаског света које свака земља ЕУ мора да прими.

Хрватска је у лето 2017. 'изненада' драконски повећала таксе за фитосанитарни преглед увоза хране из земаља ван ЕУ са €12 на €270 по камиону од 20 тона. Како Хрватска не увози велике количине хране из Азербеџана или Непала, та се мера првенствено односи на земље бивше Југославије. Хрватска може и треба да штити своје домаће произвођаче. То је нормалан и очекиван задатак сваке демократске власти да првенствено спроводи политику у сопственом националном интересу. Није то никакав злочин. Хрватској се може и она спроводи мере нецаринске заштите. Док је централа ЕУ у Бриселу потпуно незаинтересовано гледала на наведену ствар (иако је заједничка политика у трговини искључива надлежност ЕУ тј. Европске комисије у Бриселу), дотле су погођене земље у региону, првенствено Србија, буквално вриштале у погледу наметнитог ’трговинског рата’ који их погађа. После неколико седмица, Хрватска је једнострано повукла наведену меру без последица. Довољно да заштити своје пољопривреднике у критичној сезони. Још једном, може им се. То је само једна мала коцкица у огрмоној слагалици на бескрајном и сулудом путу Србије у распадајућу ЕУ.

Емануел Макрон, председник Француске, је био незадовољан крхком Европом и рекао је да ’Европа какву знамо је сувише слаба, сувише спора, сувише неефикасна, али само нам Европа даје могућност да играмо на светској сцени у времену великих, савремених изазова.’[11] Осим тога, он има и амбициозан план за ЕУ: стварање наднационалне државе. План укључује формирање заједничког буџета за одбрану; заједничку силу за војне интервенције; министра финансија за евро-зону; заједнички буџет за евро-зону; и друге федералне институције. Главни партнер, Немачка, углавном оклева и има сумње у вези са овим федералним корацима, јер би то у крајњој линији значило да ће вероватно немачки порески обвезници сносити трошкове оваквог развоја догађаја. Будућност ЕУ ће се веома разликовати од њене динамичне прошлости, док ће прикључивање нових кандидата бити све теже и теже.

Дојче веле је објавио оно о чему говоре политичари на Западу, а то је да ’Садашња ситуација у Европској унији све више личи на Југославију пре њеног распада.’[12] Покушава се задржавање на окупу нечега што се полако растаче. Дакле, периферија ЕУ или својевољно напушта ЕУ као што то чини Британија, или је одгурнута као што се то дешава са истоком ЕУ. Југ ЕУ је под економском омчом еврозоне која гуши економски полет у држави. Италија није имала никакав реалан економски раст већ две деценије од када је уведен евро. Да ли то све власт у Србији види и схвата? Или је и даље опчињена митом о ЕУ и води државу и народ у пропаст?

Како власт у Србији схвата Европску унију, ако је схвата

ЕУ није више пројекат који је првенствено фокусиран на трогвину и економију како се често и лажно приказује у Србији. ЕУ постаје подухват који полако поништава целокупну сувереност држава чланица. Због тога Британија напушта ЕУ јер жели да очува своју слободу. Британија као врло стара и држава са богатим искуством сматра да је за њено благостање сада и убудуће боље бити ван ЕУ.

Треба имати на ’радарском екрану’ чињенице да постоје свесне (или несвесне) тежње у Европи да се створи једна над-држава која би укључила Француску, Немачку и Бенелукс. То би могло да буде или унутар постојеће ЕУ или ван ње. То значи да би и исток Европе који има специфичну организацију друштва и југ Европе који се налази у економском беспућу могао лако да остане ван токова у средишту садашње ЕУ. А ако се икада Србија (или то што од ње преостане) прими у чланство ЕУ, биће то у дубоки подрум (трећа лига) архитектуре ЕУ.

Све ће то ЕУ позлатити максима је заслепљених или плаћених евроентузијаста и у ЕУ, али и у Србији. Власт у Србији или не схвата или није у стању да схвати функционисање[13] и захтеве и ЕУ и њених земаља чланица. Свака земља чланица ЕУ има право вета на проширење ЕУ и то на много нивоа током бескрајног поступка пријема у чланство. Рецимо, шта сматра премијерка Србије:

Када је реч о Косову, Брнабић је на питање да ли одбијање Србије да призна Косово може да омета пут Србије у ЕУ одговорила да тај проблем "не стоји" јер неке чланице ЕУ такође нису признале Косово.
"Не знам зашто би то било нешто друго. Шпанија је рекла да 'чак и да Србија призна Косово, она никада неће'. Не мислим да ће то бити предуслов за улазак у ЕУ", рекла је Брнабић.[14]

Наведено мишљење може да има само онај ко верује да се деца рађају у купусу или да их доносе роде. Многе земље чланице ЕУ спремне су понаособ да поставе ултиматум Србији да призна независност Косова и Метохије као услов за даљи напредак (отварање или затварање поглавља) на путу ка ЕУ. То је само питање времена. На крају процеса, свака земља чланица ЕУ треба да ратификује споразум о приступању нове државе ЕУ. То уопште није никаква формалност.........

© НСПМ